I Can Lift This

you can't go wrong with strong

Reboot

Predivan je osećaj vratiti se treninzima nakon velikog sranja koje me je zadesilo. Iako sam jaka koliko i prerano rođeno mače, iako mi se čini da dobijam upalu mišića samo od uzdisanja nad svojom zlehudom sudbom – divno, divno, predivno je družiti se ponovo sa gvožđem.

200454

Ovaj put sam rešila da ne pametujem previše i da ne pokušavam da „gradim višespratnicu na grani sasušenog drveta“. Krećem lagano, maltene od nule, vodeći računa da naučim svoje telo da se ponovo kreće kako treba, a ne da brojnim kompenzacijama zaobilazim pokrete koji me bole, a ne bi trebalo da me bole (dragi sakro-ilijačni zglobe sa desne strane, prestani da budeš kučak and love me back. Faithfully yours, Ivy).

Kada nešto počinješ od nule, to ume da bude itekakav udarac za ego. Mislim, alo, iskorak sa praznom šipkom (doduše, anteriorno opterećen, kao za prednji čučanj, ocena 5.0 za stil i izvedbu, bonus poeni za tužnu grimasu). Mrtvo dizanje sa samo dve „pogače“ (tega od 20kg) sa strane. Bench koji već na 45kg posle nekoliko ponavljanja postaje klimav. Nije me toliko bilo briga šta drugi misle (mada ima komentara u fazonu „što to malo ne pojačaš, jaka si?“), koliko obraćam pažnju na sopstveni feedback, pokušavajući da procenim koliku je štetu zapravo proizvela teška infekcija koju sam pregurala, a koja je moje, nekada divne i preljepe vene, zahvaljujući litrima infuzije redukovala na prizor tipičan za kakvo dijete sa kolodvora ZOO. Anyhoo…

moj novootkriveni entuzijazam je toliko zarazan, zahtevao je stručni nadzor hehe

moj novootkriveni entuzijazam je toliko zarazan, zahtevao je stručni nadzor hehe

U skladu sa razmišljanjima sa kreveta za infuziju iz prethodnog teksta, trudim se da ponovo pronađem radost i zabavu u treningu, a da spartanski „go heavy or go home“ mindset pošaljem na neplaćeno odsustvo. Za sada, nakon nekoliko treninga, osećaj je dobar. Još uvek tripujem da sam superheroina. Hah.

treba mi plašt, obezbedite mi plašt *-*

treba mi plašt, obezbedite mi plašt *-*

Pored toga što sam stavila na klupu „beast mode ON“ verziju sebe, posebno zadovoljstvo mi pričinjava treniranje drugih. Nije lažna skromnost, već moj superego kada kažem da se više radujem novim ličnim rekordima svojih „apostola“, nego sopstvenim. Bilo da su u pitanju osobe koje treniram neposredno, ili su u pitanju long-distance trainees, predivno je gledati ih kako jačaju iz dana u dan. Štaviše, neki od njih su postigli neverovatan napredak za kratko vreme (pri čemu naročito moram da istaknem Tihanu a.k.a. Wandering Polka Dot, koja je postala „blistavi primer“ kako žensko čeljade treba da se ponaša u teretani prepunoj braćala, a koja je već sada, nakon manje od godinu dana ozbiljnog treninga uspela da postigne više nego ja za 3 godine, što je za mene, kao trenericu, jezivo uzbudljiv osećaj). Već sada se kao dete radujem njihovim novim ličnim rekordima koji im tek predstoje.  <3

U međuvremenu, radim na jednom malom/velikom projektu, koji će biti adekvatno propraćen na ovom blogu, a koji će startovati sredinom januara (kada prođe period masovnih oždera hehe). Neću još uvek otkivati detalje, ali ako ste zainteresovani da trenirate i jedete sa mnom, svratite na ovaj blog početkom 2017. Možda baš vi uđete u krug odabranih. 😉

Do sledećeg apdejta, go lift some heavy shit. 😉

Pass it on!

Slom

(male voiceover) previously on I Can Lift This…

…Još uvek sam mlada (hehe) i kompenzatorni mehanizmi funkcionišu kako treba. Ali bilo bi glupo zavaravati se da će tako biti zauvek. Pitanje je dana kada će hroničan nedostatak sna početi da uzima svoj danak. U stvari, neke stvari su već primetne…

(/male voiceover)

Pa da. Nije mi dugo trebalo.

Umesto da podižem nove lične rekorde iz mrtvog dizanja, ja značajno podižem obrvu dok mi sestra u Hitnoj pomoći startuje IV liniju jednom rukom, pošto drugom drži telefon i daje instrukcije maloletnom sinu kako da nešto uradi. Ne znam šta. Nisam bila dovoljno lucidna u tom trenutku. A i na radio-stanici je išla Aleksandra Radović i “Karta za jug” kao savršeni saundtrek moje patnje.

o hai. bruised, not broken. roar.

A photo posted by Ivy Conniving (@ivy.conniving) on

Otkrivanje tople vode: srpsko zdravstvo je sranje. Do te mere sranje da mi uopšte nije nelogično zašto toliko ljudi više poverenja ima u Google i Internet, nego u zdravstveni sistem. Jer ono, Google je tu 24 časa dnevno i uvek će rado odgovoriti na tvoj upit, za razliku od dežurnog (trijažnog btw) lekara, čija sestra te otera sa šaltera jer NEMAŠ ZAKAZANO. “Eeezweenee, sestro, sad ću da izgrdim svoju misterioznu patologiju što mi nije blagovremeno javila da mi dolazi u goste, pa da zakažem na vreme”. U taksiju na putu do kuće, već sam guglala opskurne bugarske i kineske sajtove u potrazi za krekovanim UpToDate. Jebeš ih. Mogu ja to i sama.

Ali neću o tome, nije ovo tekst o sistemskoj sjebanosti, već o sopstvenoj. Ali ću ipak napomenuti da je doktorka koja me je primila narednog dana bila izuzetno pažljiva, temeljna, detaljna, obazriva, predusretljiva i ljubazna, tako da je u određenoj meri povratila moje poverenje u ljude. Ne u sistem. Ali u ljude. But anyway.

Dok tako ležim u ambulanti svaki dan po sat vremena, gledajući u plafon dok primam bocu za bocom infuzije, pokušajavući da umilostivim svoj pankreas, nežno se dodirujući po stomaku i pevušeći mu “Počnimo ljubav iz početka”, iskristalisalo mi se nekoliko životnih istina. Iliti opštih mesta. I don’t give a…

1) zdravlje jeste realno najbitnije. Jer ne postoji ništa gore nego kada se sjebeš do te mere da nemaš snage ni da se prepireš sa sestrom na šalteru da te doktorka primi, jer ti je toliko loše da želiš samo da se sakriješ pod kamen i rikneš

2) moraš da napraviš razliku između svakodnevnih “bolića” i kenjkanja i stvarnih problema. Jer ako svoju energiju trošiš na hendlovanje ovih prvih sranja, ostaćeš prazne baterije za pravo sranje kada naiđe. A naići će. Jer život.

3) možeš da bežiš od svojih problema i obaveza i dugova prema sebi i svom zdravlju, ali onda, u svom tom osvrtanju unazad da vidiš koliko daleko si im umakla, zvekneš glavom o zid. Od armiranog betona.

4) ishrana treba da bude jednostavna stvar, životno zadovoljstvo, a ne izvor frustracija. Jedi ono što ti prija. I što prija tvom telu. Ne ono što jede neko ko ima telo kakvom ti težiš. Umerenost je ključ. Jednostavno. Bolno jednostavno.

5) kad smo već kod bolno jednostavnih stvari: redukcione dijete nisu lake. Jednostavne su: jedeš manje. Moraš da se odrekneš nekih stvari. Jebiga. Ne možeš da imaš sve. Na tebi je da proceniš koliko nešto stvarno želiš i koliko čega si spremna da žrtvuješ (ili uložiš) da do toga dođeš.

6) to što neko izgleda kako izgleda znači “go qraz”. Da, možda ta utegnuta riba sa trbušnjacima izgleda tako jer eto, ne jede meso. Ili možda izgleda tako uprkos tome što ne jede meso. HAH! Možda ona devojka tamo ima odličnu zadnjicu jer radi čučnjeve sa pink tegićima. Ili – ima odličnu zadnjicu uprkos tome što radi idiotske vežbe JER GENETIKA. Gledaj svoj tanjir. I svoj trening.

7) trening. Super su programi, faze, šeme, periodizacije, ondulacije, peaking periodi, deload nedelje, programirani odmori, promene u tempu, supersetovi, dropsetovi, megasetovi, kakogodsetovi… a znaš šta je još super? Ponekad samo otići u teretanu i raditi ono što ti se radi. Veseliti se svakom treningu. Biti random.

8) chill the fuck out. Život je ionako sranje sam po sebi. Što ga dodatno komplikovati glupostima?

Now, go & get sum’.

Pass it on!

Prote.In, Beograd. Eat errthang.

Imam problem sa restoranima. Ne, nije to što mi uvaljuju lepinjice koje posle naplate, iako to nisam tražila. I ne, nije ni to što čekam u proseku 10 minuta da me konobar udostoji verbalnog kontakta.

Moj najveći problem je zapravo sama hrana. Iako znam šta poručim, realno ne znam šta dobijem. A s obzirom na to da se bavim sportom koji iziskuje da mi ishrana ne bude random 80% vremena, skoro svakom obedovanju na strani predstoji staring contest sa tanjirom hrane dok pokušavam da provalim šta je kog đavola unutra i u kojim količinama.

To je dobrim delom razlog zašto volim da spremam hranu koju jedem. Imam kontrolu nad svojom ishranom. Ako taj dan treba da unesem 150g proteina, znam šta mi je činiti. Znam tačno koja živina ili riba će da strada, u kojoj meri, na koji način ću je pripremiti i čime ću je garnirati. I znam da ću napraviti ukusan obrok, baš po mojoj meri. Zasitan, sočan, i makronutritivnog sastava koji je baš onakav kakav mi treba da bih iz trening u trening napredovala i jačala.

Međutim, i autorka ovog bloga je samo čovek. Ponekad je lepo otići negde, gde će ti neko spremiti i servirati hranu, i to baš na način na koji ti voliš i onako kako baš tebi treba. I to spremiti kvalitetno, od probranih i svežih namirnica. Ili još bolje, ostaviti ti opciju da istu tu hranu poručiš preko interneta i oni ti donesu, i ti onda imaš onako leptiriće u stomaku dok čekaš da ti dostava pozvoni na vrata.

I tu na scenu stupa restoran ProteIn.

stigla klopa. da, sve će biti pojedeno. *-*

stigla klopa. da, sve će biti pojedeno. *-*

OK, da se razumemo. Ovo nije plaćena reklama. Moja komunikacija sa divnim ljudima iz ProteIna (naravno da su divni, kada me hrane hehe) se svodi na povremene telefonske konsultacije u pogledu mojih porudžbina petkom uveče. Prema tome, ovaj tekst je plod čiste inspiracije nastale u toku varenja jednog od njihovih divnih obroka.

ćureći chili. brutalno.

ćureći chili. brutalno.

I sasvim je u redu da neki od vas sada prevrnu očima, u fazonu “ajde sad, kao da je problem izgrilovati pileće belo sa povrćem?”
Pa nije. Ali to nije poenta. Poenta je upravo u outsourceovanju kuvanja. U tom luksuzu da mogu da odem na njihov sajt, odabarem šta želim, bilo to pileće ili ćureće belo, junetina, riba, čili, proteinska palačinka, salata, omlet ili šta već i da tačno znam šta dobijem kada se ta hrana, naizgled magično stvori na tanjiru ispred mene. Kada se vraćam sa treninga, pokidana i umorna kao pas, da ne moram da razmišljam šta sve moram da kupim usput da bih spremila sebi obrok koji će me oporaviti, a koji pritom nema ukus kao hrana bolesnika na dijalizi, već da svu brigu oko toga prepustim njihovim kuvarima.

junetina sa pečurkama. let the gainz begin!

junetina sa pečurkama. let the gainz begin!

Sebe smatram “dobrim svinjčetom” kojem svaka pomija valja, ali sa hranom iz ProteIna fakat nema prostora za grešku. Šta god da sam do sada probala, a probala sam skoro pa sve sa njihovog menija, nisam se pokajala. I najveće muke su kada treba da se odlučim šta da uzmem, jer sve je tako dobro. Divno. Njamabilno.

Hulk pljeskavica. Filozofski esej u formi proteina i ugljenih hidrata.

Hulk pljeskavica. Filozofski esej u formi proteina i ugljenih hidrata.

Bilo da su u pitanju “basic bitch” jela tipa grilovano pileće belo i grilovani oslić, ili smeliji kulinarski poduhvati tipa Hulk pljeskavica ili Crvena Sonja (joj). Bilo da jedete normalno, ili da ste nenormalni i držite low carb dijetu. Bilo da hoćete nešto slano ili slatko (proteinske palačinke, Isuse Bože, wantz!)

povrće. jery vlakna.

povrće. jery vlakna.

Htela sam još da ih hvalim, ali opasno me cepa salivacija, a petak je daleko. Zato ću se ovde zaustaviti sa pohvalama.

Bila je tu i neprijatna situacija kada su greškom poslali pogrešnu porudžbinu. Smorenost koja je usledila u tom trenutku, bila je otklonjena već nakon naredne porudžbine, koja je bila “on the house”. Tim gestom, ekipa iz ProteIna me je “kupila” za sva vremena.

U stvari, lažem, kupili su me proteinskim palačinkama. Šta je. Odlične su.

pure cocaine.

pure cocaine.

Bottom line: u odličnom default restoranu, prepušteni ste kuvaru koji za cilj ima da pred vas stavi obrok koji je ukusan. Najukusniji mogući. I za to neće birati sredstva. Da li će se zaigrati i sos dodatno učiniti sočnijim time što će “opustiti ručicu” dok u njega meša maslinovo ulje? Ili će vam servirati tzv. “koncept” jelo koje se svodi na geometrijski precizno isečenu šniclicu koju možete da ušmrknete, ali je ceo tanjir kao performans Marine Abramović, sa sve nekim rendom kapljicama po ivicama i travkama za koje niste sigurni da li se jedu uopšte ili su tu zarad škk momenta. U ProteInu ćete dobiti obrok koji je preukusan, pripremljen sa pažnjom, standardizovanog nutritivnog profila, zasitan i što je podjednako bitno, sasvim pristojne cene.

Zato im se i vraćam svake nedelje. I tačno znam šta ću poručiti preko njihovog sajta u petak veče. I već sada moj želudac prede kao mače pri samoj pomisli na ono što ga čeka.

Pass it on!
« Older posts

© 2016 I Can Lift This

Theme by Anders NorenUp ↑