ICLT 101 – Hrana

Iako se verovatno već poznajemo još sa mog starog bloga, te računam da znate kakvi su mi stavovi po pitanju ishrane, možda nije zgoreg da neke stvari razjasnim još jednom. Ko zna, možda na ove strane zaluta neko ko nije upoznat sa mojim minulim radom, pa čisto da zna u šta se upušta.

Prvo – ja sam fizički aktivna osoba i ovaj blog je namenjen fizički aktivnim osobama. Ako kažem da je sasvim ok s vremena na vreme ožderati se od hrane (čuj, “ako”… pre će biti “kada”), to znači da je za fizički aktivnu osobu, koja inače vodi računa o svojoj ishrani u redu da povremeno sebi da oduška u smislu količine i kvaliteta (o ovome par pasusa niže) klope. Jeste, videćete da na Twitter okačim sliku proteinskog šejka i gumenih bombona. Ali imajte u vidu da je to slika sačinjena nakon treninga u teretani, tokom kojeg sam pomerila ukupno negde oko 7 tona tereta. Nisam sigurna da bih takav savet mogla da dam osobi čiji je jedini vid preznojavanja presvlačenje u sred vrelog julskog dana.

Drugo – fizički aktivne osobe imaju različite potrebe kada je hrana u pitanju u odnosu na osobe koje vode prilično pasivan život. Bez namere da degradiram bilo koga, prosečna domaćica se odere od svakodnevnih poslova po kući (čišćenje, kuvanje, jurcanje za decom…), ali njene energetske potrebe ipak nisu iste kao potrebe nekoga ko ima trening snage. I dok bi za gorenavedenu prosečnu domaćicu (ili software developera lololo) dijeta sa nižim unosom UH bila relativno OK (dokle god UH nisu previše niski), takav režim bi bio apsolutno neodrživ na duže staze kod fizički aktivne osobe. Alles klar, Herr Komissar? Gut.

eat-clean

Treće – ne verujem u “čistu” hranu. Ne verujem u priče o izbacivanju prehrambenih proizvoda, industrijski obrađene hrane, izbacivanju aditiva, ishrani baziranoj na organski gajenom voću i povrću. Ali to nikako ne znači da podržavam ishranu koja se bazira na prerađenoj hrani. Daleko od toga da neko treba da traži dozvolu od mene, ali nikako ne odobravam doručak koji će se sastojati od napolitanki sa Coca Colom. Isto tako, ne zabranjujem da neko pojede upravo to nakon treninga ili kao užinu ili… ili kada mu / joj to duša poželi. Poenta je hraniti se raznovrsno i kvalitetno. Ne vidim problem u pljeskavici napravljenoj od kvalitetnog mesa. Ne vidim problem u zemički. Ne vidim problem u majonezu i kečapu. Još manje u salati. Zato… umesto što se tripuješ od jednog obroka (jednog od 3 ili više tokom dana), pojedi tu jebenu pljeskavicu i uživaj u životu. Škk, ljudi… I da, newsflash – nakon černobiljskih kiša 1986. godine i NATO bombardovanja 1999., još uvek postoje ljudi koji veruju u “organsku” hranu u Srbiji. Meni je to kjut.

Četvrto – odlučno i nepokolebljivo odbacujem bilo kakvu eliminaciju čitavih grupa namirnica, osim u slučajevima kada za to postoji medicinsko opravdanje. Neću te terati da jedeš hleb ako imaš celijakiju, ali ako je nemaš, PRESTANI DA JEBENO KUPUJEŠ STVARI BEZ GLUTENA JER IH UZIMAŠ OD LJUDI KOJIMA STVARNO TREBAJU. Ovo je Srbija. A njima je već dovoljno teško. Šta sereš?! Analogno tome, ako nemaš problem sa metabolizmom šećera (koji je laboratorijski utvrđen), nemoj izbacivati ugljene hidrate. Trebaju ti. Trebaju tvom mozgu, tvojoj tiroidnoj žlezdi, tvojim mišićima… I da, 1 g masti ima 9 kalorija, ali te masti ti trebaju, baš kao što ti trebaju ugljeni hidrati. Omotač ćelije je sačinjen od lipida, za ime Boga… Jedi sve. Neke stvari dozirano i sa merom, ali jedi. Sve. Na kraju krajeva, ishrane čitavih civilizacija kroz istoriju su se bazirale na žitaricama. Od severne Afrike do skoro pa cele Azije. Ali izgleda da je problem sa gojaznošću nastao tek onda kada je beli čovek otkrio televizor, automobil i mobilni telefon i kada je svoje kretanje sveo na minimum. I posle je kriv musli. Pa lol.

Yao Ming

Peto – šećer nije otrovan. Šećer nije kokain ili heroin da izaziva zavisnost. Šećer je dobar. Daje energiju. Brzu energiju. Ukusan je. Čini nam dobro. Daje smisao našem životu. Meni je veoma slatko (pun intended) što neki pokušavaju da dokažu ne znam ni ja šta time što izbacuju šećer iz svoje hrane, ali neka mi se jave sa svojim impresijama kada se slome nakon par nedelja ili meseci. I ožderu se od šećera daleko više, nego što bi se oždrali da su ga unosili svaki dan u razumnoj meri. Leto je. Pojedi jebeni sladoled. Pojedi lubenicu. Sve drugo je ortoreksija.

sugar

Šesto – prestani da kritikuješ tuđe “stilove” ishrane. Prestani da zagledaš u tuđe tanjire i korpe u supermarketu. Šta, vidiš bucmastu devojku koja u korpi nosi čokoladu od 200g? Osećaš se nadmoćno jer ti jedeš pileće belo, brokoli i integralni pirinač, a onda jede tamo neku čokoladu? Ili još gore, jedeš dimljenog lososa, punomasnu fetu ili camember koji košta Boga oca, jer si LCHF? Koji ti je qraz? Otkud ti znaš nju i njenu priču? Da li je ta čokolada za nju uopšte? Pa i da jeste, možda je devojka na dijeti i ima cheat dan? Pa i da nije, sa kojim pravom ti osuđuješ i prosuđuješ o osobi koju vidiš prvi put? Gledaj svoj posao.

Sedmo – o suplementima. Da, koristim whey protein svakodnevno već godinama. Ne, nisam umrla. Ne, nisam se raskokala ni ugojila. Ne, jetra i bubrezi su mi okej, hvala na pitanju. Da li mi je whey neophodan? Nije. Ali mi olakšava posao. Protein surutke je jedan od najkvalitetnijih na svetu. Brzo se vari u organizmu i izuzetno je ukusan. Đa mi se. Ukratko, ako trenirate u teretani, pomoći će vam. Baš kao i kreatin monohidrat. I riblje ulje. Eventualno multivitamin. I to je to. Sve ostalo je “level 2” i potrebno je samo u specifičnim situacijama. I da, kada kažem protein, mislim na whey. Eventualno kasein i albumin. Ne mislim na Herbalajf džank u vidu soje i šećera. Njihov marketing jeste kultolik, ali ne nasedajte. Držite se wheya. Proći ćete jeftinije, a kvalitet ne može da se meri.

brace yourselves

Osmo – iako je okej unositi prerađenu hranu s vremena na vreme, NAUČI DA KUVAŠ. To je jedna od najbitnijih i najkorisnijih životnih veština. Upoznaj svoju hranu da bi je više volela. Da ne bi zavisila od drugih. Da bi hrana zaista bila uživanje, a to može da bude jedino ako umeš i znaš da je prilagodiš svom ukusu.

Deveto – dosta više sa satanizacijom velikih kompanija. “Kme kme, deca piju Coca Colu pa se goje i propadaju im zubi!” OMG. Vidi, ako ti dete pije litar CC dnevno, mislim da ti parenting skills baš i nisu na nivou. To što ti ne umeš da vaspitaš svoje dete da bude umereno u svemu nikako nije razlog da za to optužuješ CC. Ili još gore, da zahtevaš od države da uvede dodatne takse za CC jer eto, to je sam šećer. Čik pogodi – taj miks šećera i male količine kofeina čuda čini za… pa recimo, mene, kada odradim metabolički trening od 20 minuta i duša mi je u nosu. Ili za kakvog triatlonca. Ali ko je*e fizički aktivne kojima takve stvari pomažu, hajde da čitav svet skrojimo po meri naše nesposobnosti. Što ne umemo detetu sami da napravimo sendvič sa kvalitetnim sastojcima, nego nam je lakše da mu tutnemo 200 dindži za burek ili rol-viršlu, svaki jbni dan. Što, umesto da napravimo tortu ili kolač od brašna, šećera i jaja mi napravimo neku “brzu” travestiju od 5 vrsta keksa, 3 vrste mlečne čokolade i 2 vrste krema. Još uvek mislite da je problem u šećeru? Jebote.

I deseto – kad pre deset… ali dobro. Umerenost je ključ. Ne postoji magična formula, ma šta da je cilj, mršavljenje ili izgradnja mase. Ako hoćeš da smršaš, umereno smanji hranu. Ako hoćeš da izgradiš masu, umereno povećavaj hranu. Ishrana je toliko jednostavna, ma šta neki guru likovi pokušavali da te ubede. Hrana nije porok, hrana je potreba, ali i zadovoljstvo. Ako svoj život baziraš na tome šta smeš da jedeš, a šta ne, ako tvoj drušvetni život ispašta… onda si u problemu. Na moju veliku žalost, ja sam bila u takvom problemu i sve što sam naučila, naučila sam na sopstvenim greškama. Zato i ovaj blog. Ako uspem da doprem do jedne osobe, moj posao je završen.

Pass it on!

8 thoughts on “ICLT 101 – Hrana

  1. E, nek si rekla!
    Kad ja kažem nešto o hrani, uvek dobijem u facu “Ti da ćutiš! Ti imaš 50kila i nemaš pojma kako je!”

    Pa, da ceo dan jedem jabuke a uveče se ožderem u Meku, znala bih. Ali za razliku od takvih, znaš me, jedem sve! I najveće poštovanje i ljubav gajim prema slanini 🙂 Ali: sve sa merom. I kad mi je dosta, ne dovršavam ono šta je ostalo u tanjiru, nego – ćao. Sita sam, i dosta.

    Sad ću samo da prosleđujem ovaj članak ;))

  2. Super tekst. 😀
    I baš me raduje me što sad češće pišeš. 😀

    Imam pitanje vezano za proteine: koliko grama (po kilogramu telesne težine) bi trebala da unosi osoba koja redovno vežba u teretani (ali onako momački)? Nailazim na svakojake informacije i savete, interesuje me tvoje mišljenje. 🙂

    1. Otprilike da to zavisi od toga da li se radi “definicija” ili “masa”. Neka generalna preporuka bi bila oko 1.8 do 2 grama po kilogramu težine. U slučaju većih kalorijskih deficita, čak i više. Primera radi, već godinama unosim 2 g/kg, ponekad se desi da unesem i više (jbg, volim pileće belo i proteinske palačinke 😀 ), ali se obično ne spuštam ispod, osim ako nije baš neki cheat dan kada znam da ću uneti i više nego dovoljno hrane. 🙂

    1. Pozdrav!
      Zamisli da ne jedeš ceo dan. I onda dođeš kući, i šta uradiš? Olešiš se od hrane. Da li to znači da hrana izaziva zavisnost? 🙂
      Elem, našem organizmu je šećer neophodan. Kada kažem šećer, ne mislim nužno na beli šećer, već na ugljene hidrate. Nije bitno koje, svi se oni na kraju svedu na glukozu u našoj krvi. A za osobe koje su fizički aktivne, UH su neophodni. Jednostavno, ne postoje keto-adaptirani sportisti. Takođe, našem mozgu je neophodna glukoza. Da, tokom ketoze se stvaraju ketonska tela, ali to je mehanizam preživljavanja, nikako stil života.

      1. Pa dobro, ako ne jedeš šećer ne znači da gladuješ 🙂

        Nisam te razumeo onda, mislio sam da pod šećerom ne misliš na UH generalno. Ako govorimo o fruktozi, onda ima mesta da govorimo i o zavisnosti. Ima malo više ovde npr – https://youtu.be/ceFyF9px20Y?t=3798.

        Da dodam da se slažem da je potpuno kretenski izbaciti UH ukoliko nisi eskim ili ne postoji neki valjan medicinski razlog.

        1. Znači… fruktoza izaziva zavisnost, tj voće izaziva zavisnost? 🙂 Ne postoje zle i opasne namirnice. Umerenost je ključ u svemu, a to je ono što ljudi u principu ne vole da čuju. Najlakše je ocrniti šećer (ili masti ili… nešto novo što će da smisle za koju godinu 😀 ) za sve naše zdravstvene probleme. A činjenice su neumoljive: jednostavno, jedemo daleko više nego što smo jeli pre 50 godina, hrana je daleko dostupnija, raznovrsnija i ukusnija. Malo samokontrole kada je visokokalorična hrana u pitanju, i zdrava osoba neće imati nikakvih problema što se telesne težine tiče. 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *