Moša

Evo ga i jedan ad hoc tekst, pravi “Nenad”, dete koje se omakne, ali je opet dobrodošlo. Stvarno, malo je stvari koje me tako obraduju kao što me obraduje kada nauka potvrdi ono o čemu pričam. A sreća je još veća kada je u pitanju moj dragi gluten.

Naime, pre par godina, Gibson sa Univerziteta Monash je nakon sprovedenog istraživanja utvrdio da kod nekih pojedinaca unošenje glutena izaziva određene tegobe. Ti pojedinci nisu bolovali od celijakije, ali opet, rezultati istraživanja su ukazivali na to da ipak, IPAK postojanje dijagnostifikovane celijakije nije neophodno da bi neko bio (pre)osetljiv na gluten.

E sad, pošto je izbacivanje glutena novi moderni poremećaj ishrane (štae?), nije bilo potrebno da prođe mnogo vremena, pa da ljudi sami sebi dijagnostifikuju preosetljivost na gluten, isti izbace iz ishrane i, oh moj Bože, primete momentalno poboljšanje svog sveukupnog zdravstvenog stanja.

Međutim, Gibsonu prvobitni rezultati nisu bili dovoljni, pa je poput svakog pravog naučnika rešio da “čačka mečku” i vidi šta će da se dogodi. I evo što se dogodilo: sproveo je još veće i preciznije istraživanje, pod apsolutni nutritivni i laboratorijsko-biohemijski nadzor stavio sve učesnike ispitivanja i došao do zaključka: ne postoji preosetljivost na gluten. O detaljima i metodologiji ispitivanja možeš čitati ovde, ali za sada, veoma mi je bitno da ponoviš ovu rečenicu: ne. postoji. preosetljivost. na. gluten. (Istina, postavlja se pitanje uticaja FODMAP, ali o tome neki drugi put)

Ili imaš jbnu celijakiju, ili je nemaš. Ako je nemaš, slobodno raspali po pšenici. A ako je imaš, drži se gumenih bombona, jbg. A ako nisi načisto da li imaš celijakiju ili ne, onda je nemaš, jer da je imaš – znao/znala bi. Pitaj bilo koga sa celijakijom kako se oseća ako mu promakne malo glutena u klopi. Eto.

No, na momenat ću prestati sa trijumfalnim smeškom, jer, realno, I told you so.Vidi… Ljudsko telo je jbno fenomelnan i superkompleksan sistem. Čak i danas, kada smo uspeli da za relativno kratko vreme pronađemo vakcinu protiv virusa ebole, medicina još uvek nema odgovore na sva pitanja. Iako naš mozak voli Okamovu oštricu i proste kauzalne veze tipa “ako sediš na hladnom betonu, oti’će ti jajnici”, u svakom trenutku u našem telu se odigrava mali milion procesa. Neki od tih procesa su pod našom svesnom kontrolom, a neki se odigravaju potpuno autonomno od naše volje. Realno, od mene zavisi da li ću da raspalim šamarčinu sledećoj osobi koja počne da mi sere o štetnosti glutena, ali od mene nikako ne zavisi kojom brzinom će da mi rastu nokti.

Kakve to sad veze ima sa glutenom, pitaš se ti, i to sa pravom. I objasniću, ali prvo mala anegdota iz stvarnog života. Moja pokojna baka (Bog da joj dušu prosti) se zadnjih godina pred smrt dosta mučila sa ranama na nožnim venama, koje su bile posledica loše cirkulacije. Postojanje živih, otvorenih rana koje smo morali da previjamo po 2-3 puta dnevno je bilo izuzetno bolno po moju baku, i ubrzo smo “ispucali” skoro pa sve analgetike koji su mogli da se kupe bez recepta. Poslednji korak pred prelazak na Trodon i jače stvari je bio – voda za injekcije. Naime, kada je čak i “nimulid” prestao da radi ono šta treba u dozvoljenoj dozi, keva i ja smo se dosetile da baki u čaj sipamo običnu vodu za injekcije. Kao što znaš, ona je pakovana u ampulama i laik bi lako pomislio da je u pitanju nešto… pa, ozbiljnije. Dva puta dnevno, i to tako da ona vidi da to radimo, pažljivo bi otvarali ampulu i sipali njen sadržaj u šolju čaja. Baki smo rekli da je to “neki specijalni lek protiv bolova”. Baka je poverovala. Posle svega 20 minuta, bol je prestao. Ispravka – njen subjektivni osećaj bola je bio daleko manji od onoga koji je imala pre toga. I ti znaš objašnjenje za ovaj fenomen – placebo.

Baš kao i nocebo, placebo je veoma moćan mehanizam. Ako očekujemo da će nešto da nam prija, vrlo je moguće da će nam prijati. A ako smo ubeđeni da će nešto da nam učini zlo ili da kod nas izazove neprijatan osećaj, nema frke, mozak će se postarati i za to.

Ista je stvar kod ljudi koji su sami sebi postavili dijagnozu glutenske preosetljivosti. Ako ubediš sebe da će ti biti loše nakon jedne kifle, pa čik pogodi – biće ti loše. Kao što je moja pokojna baka ubedila sebe da će joj “specijalni lek” pomoći, tako i ti ubediš sebe da ćeš se prolitati od najobičnijeg danskog peciva. Pa u čemu je štos?

Štos je u tome što su creva zapravo “drugi mozak”. Imaju više nervnih ćelija u sebi nego kičmena moždina, vrve od neurotransmitera. A onda, postoji nešto što se zove hipotalamusna-hipofizna-nadbubrežna osovina, koja predstavlja neverovatno kompleksnu endokrinu mašineriju koja se neviđeno meša u naš život, utiče na naše varenje, na reakciju našeg tela na stres i milion drugih stvari. No, da ne zalazim dublje u same hormone, plašim se da ću se i ja pogubiti u pokušaju da objasnim, a htela bih da budem koncizna. Evo kratkog objašnjenja celog tog procesa i veze između mozga i creva. Prostim, “narodskim” jezikom rečeno:

Postoji razlog zašto se kaže da se neko usrao od straha.

Koliko puta ti se dogodilo da dobiješ proliv pred važan sastanak ili ispit? Ili da te neko ili nešto toliko preplaši da imaš potrebu da otrčiš u WC? Baš kao što je medicina objasnila da se, kada vlada neposredna opasnost, smanjuje periferna cirkulacija i da se krv više grupiše u vitalne organe (mehanizam preživljavanja), da čak i trombociti menjaju oblik, postaju “lepljiviji” da bi krv mogla lakše da se zgruša ukoliko dođe do povrede (opet mehanizam preživljavanja), tako se i u crevima povećava lučenje histamina, koji zapravo podstiče inflamaciju (u prevodu, sprema adekvatan odgovor imuniteta na eventualnu povredu). To veoma često rezultira upravo prolivom i stomačnim tegobama. Jednostavno – sve što osećamo i preživljavamo, reflektuje se kroz rad naših organa za varenje.

Da se sad vratim par koraka unazad: ako ti pod uticajem Novaka Đokovića i medija počneš da gluten doživljavaš kao stres, on će za tebe biti stres. Nocebo će da odradi svoj posao. I to je relativno banalna stvar. Primera radi, istorija poznaje brojne slučajeve masovnih histerija. Setimo se jedne koja se nedavno dogodila u školi u Šajkašu u Vojvodini, kada su deca počela masovno da se onesvešćuju, a roditelji su besno i zabrinuto zahtevali odgovore? Takođe, oni stariji će se setiti i masovne histerije na Kosovu, kada su albanska deca (samo albanska) počela da se naprasno razboljevaju i pokazuju simptome trovanja, za šta su bili optuženi naravno Srbi, što je naravno, dovelo do daljeg rasta tenzija tamo dole.

Dobra vest u svemu ovome je ta što je “lek” za glutensku preosetljivost prilično jednostavan: chill the fuck out. Iskuliraj se. Od glutena ti neće biti ništa. Baš kao što je MSG, inače stalni sastojak kineske kuhinje svojevremeno satanizovan, to je sada slučaj sa glutenom.

Loša vest je ta da stres može imati daleko ozbiljnije posledice po naše zdravlje od običnog trema-proliva i “leptirića u stomaku”. Postoje indicije da stres utiče na razvoj kardio-vaskularnih bolesti. Setimo se samo “lepljivih” trombocita. Istraživanja ukazuju na to da takvi trombociti mogu doprineti stvaranju krvnih ugrušaka. Jer naš sistem za odgovor na stres ne pravi razliku između terorističkog napada i najnovije naslovnice Informera. Takođe, alergije na hranu, brojni autoimuni poremećaji, pa čak i onkološke bolesti – nauka sve više ukazuje na to da stres igra značajnu ulogu.

Zato – isključi kompjuter, utišaj telefon, izgasi TV, izađi napolje, sedi pored neke vode ili ispod nekog drveća i pojedi kroasan. Jer život je isuviše kratak da ne pojedeš kroasan. I da ga provedeš lupajući lajkove i fejvove. Jebeš ti to. I da – idi u teretanu par puta nedeljno. Jer ta vrsta stresa može samo da te učini jačom. 😉

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *