Plastično cveće

Kao što se da primetiti, nisam neko ko ima prevelike pretenzije sa ovim blogom. Iako bih volela da mogu da mu posvetim više vremena i da tekstove objavljujem češće (jer itekako imam šta da kažem), stvarni život ume da se ispreči i pokvari planove. Evo i sada dok ovo kuckam, to radim sa kiselom facom, jer sam prebila nokat na levoj ruci, pa je rad za tastaturom u najmanju ruku čudan. Prilažem fotografiju kao dokaz.

002

Odvratno, a? 🙂 Ovako “graphic” sadržaj ne viđate često na fitness blogovima, znam. I, kakve to veze sad ima sa ovim tekstom? Pa zapravo, ima. I to velike.

Već izvesno vreme imam veliki problem sa većinom domaćih fitness blogova. Dobro, nemam veliki problem u doslovnom značenju tog opisa, ali ono, smeta mi. Zašto?

Zato što je sve jedno veliko fejkiranje i foliranje. Nasmejane ribe koje jedu salatu u pauzama dizanja PVC tegića od 1kg, makro fotke egzotičnih i “zdravih” obroka (hešteg rukola hešteg steamed hešteg avokado hešteg kinoa), provučenih kroz milion efekata do te mere da su skoro jebena sepia. Žene u joga-pantalonama koje ispijaju čaj od nekih travuljina poreklom iz 3Pmaterine iz nekih gigantskih šolja koje su sigurno unikatne, jer su i one tako unikatne i posebne. Ah.

003

Svi su srećni, svi se lože na nešto (hešteg detox hešteg gluten hešteg sugarfree hešteg organic hešteg bio hešteg fairtrade hešteg snob4life hešteg pišaj-po-sirotinji), i svi hoće da im se divite, jer eto, njihovi životi su sjajni, baš kao i odabir filtera na njihovoj najnovijoj Instagram fotkici.

Aj sad pogledaj opet fotku mog prebijenog nokta.

Ovaj lifestyle nije jednostavan. A ponajmanje lak. I to je okej, jer da je lako i jednostavno, svako bi tako živeo. Trening ume da boli. Ponekad ti dođe da se onesvestiš kada završiš sa njim. Ili da se unerediš. Ili oboje. Ishrana zna da smori. Hranim se fleksibilno, ništa ne izbacujem iz ishrane, ali i ja bih ponekad zamenila pileće belo (koje obožavam) sa pizzom ili girosom. Ali to ne uradim jer sam disciplinovana. I to boli. Doduše, ne fizički, ali je smor. I mogu zamisliti kako je tek onima koji žive na toj jbnoj rukoli i kinoi. Navodno, je l’te.

Ali za razliku od mnogih, ne pada mi na pamet da bilo koga ubeđujem kako treba da bude srećan/srećna u tim novonastalim životnim okolnostima, ako sam sama s vremena na vreme mizerna. Ne prodajem vam priču u koju sama ne verujem. Ne prodajem vam plastično cveće.

Zajebi to. Šta je prava istina? Paziti na ishranu je teško, čak i ako gro iste čini hrana u kojoj iskreno uživaš. A ako je baziraš na rukoli i kinoi (nemam ništa protiv rukole i kinoe, ovo sam samo uzela kao eklatantni egzemplar fenseraja u Srba), ako izbaciš masno, slatko, slano, konzervanse, aditive, zaslađivače, ti si još mizerniji od mene. Čemu foliranje da je to super? Zar je toliko bitno da si guru?

A još gore je ako postupaš potpuno drugačije od načina koji tako uporno promovišeš. Kao kada low carb guru ima cheat meal svaki drugi dan, pa se oždere od krofni. Ili kada popularni fitness lik svako drugo veče visi u piceriji, a klijentkinje tera da za obrok imaju jedno kuvano jaje, dvopek i šolju čaja. Važi.

Ne, stvarno. Važi. Neka slobodno zavaravaju i sebe i druge. Ja ipak biram da budem sa one druge strane. Da se ne laktam previše, već da vreme koje oni utroše na doterivanje fotki na društvenim mrežama, iskoristim u direktnom radu sa stvarnim ljudima, ženama i mušarcima koji su pronašli sebe u ovome što propagiram. I pomažući im da od sebe isklešu najbolju i najjaču verziju sebe, od njih zapravo učim koliko je svako od nas poseban, istovremeno jak i slab. Njihove ciljeve tretiram kao svoje, prolazim sa njima kroz sve krize i nedoumice… Zajedno vežbamo, pričamo o palačinkama i gibanici između setova vežbi, kukamo na žuljeve, često jedemo zajedno… I na kraju trijumfujemo zajedno.

Suviše smo zauzeti radom na sebi da bi se trudili da impresioniramo druge. Zato nam sve ovo i ne pada toliko teško. 🙂

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *