“Trening srama” – dan nakon oždera

Moji slave Đurđevdan. No, to je hepening koji je sam po sebi dovoljna traumica i u čiji se detaljisanje ne bih previše uplitala, jer rizikujem da me tok misli odvuče u pravcu koji ne priliči tematici ovog bloga (whoooops, umalo da nagazim u hejt hehe).

Đurđevdan je bio u petak. U subotu jutro, zna se. Alarm. Whey i banana. Trening. A tamo, samo najhrabriji. Jutarnji termin je ionako relativno miran, naročito vikendom. Nekako se zna: pozeri obično zaginu prethodno veče u gradu, dok mi, disciplinovani, posvećeni, fanatični (i dokoni, kako bi zlonamerni rekli) idemo kao da je sve normalno. Jer nama i jeste, jer smo noliferi. Elem. Da se vratim priči.

U skoro praznoj teretani je nas četvoro. Jedna riba na eliptiku, jedan lik se izvrnuo na benču. Drugi lik tužno naslonio glavu na Scott klupu i uzdiše. Moje “Šta, i vi ste se rasturili juče?” je bilo dovoljno da krene priča. Količine ruske salate i pečenja dovoljne da prehrane bataljon vojske. Detaljni opisi izjedenih roze-torti, sa osvrtom na to koliko je korica bilo i koliko su bile hrskave. Bolno-slatka prisećanja na sve te oblande, torte, gulaše, slane rolate… Braćala koji nepokretno leži na benču, drži se za stomak i žmureći pripoveda o još uvek mlakom prasećem pečenju. Devojka na eliptiku zastala, skinula sluške, sluša nas i tužno klima glavom u znak razumevanja. Povremeno samo pomene 3 slave na kojima je gostovala i tešku gorušicu zbog koje nije zaspala do pola 4. Momak za Scott klupom tiho ječi, glave prekrivene peškirom.

nema kajanja!
nema kajanja!

Naravno da svi mi pazimo šta jedemo. U smislu da vodimo računa da jedemo kvalitetno i da koliko-toliko budemo svesni kalorijskog unosa. I naravno da smo se svi OŽDRALI KAO STOKE prethodni dan. I da nakon toga sledi neminovna patnja. Pre svega fizička, jer telo jednostavno ne zna šta da radi sa svom tom hranom.

Ali fizička mučnina dođe i prođe. Problem je kad/ako se javi griža savesti nakon takvog dana.

Okej, ne. Stvarno, ne. Nema potrebe. Velika istina je da su sve slave, praznici, rođendani i slični “posebni” dani nekako strateški raspoređeni tokom godine. Govorimo o nekih 20ak dana godišnje. Da li zaista mislite da će tih 20ak dana poništiti sve što radite tokom ostatka godine? Naravno da neće. Pa čak i ako ste iz porodice albanskog porekla i imate mnooogo rođendana koje treba da atendujete (moram malo politički nekorektnog humora, jbg), sva je prilika da to neće napraviti razliku kada sagledate stvari sa distance.

Elem, “jutro posle” sam se probudila oko 2-3kg teža. Naravno, 90% toga je bila voda i sama neto količina hrane koju sam unela u sebe, a koju tek treba da, khm khm, “obradim”. Tu subotu sam samo maaaalo stisnula kaiš glede ishrane i u nedelju se probudila skoro sa identičnom težinom kao na dan slave. “Šteta” sanirana.

I u tome je štos. Postoje dani kada ne treba guglati kalorijske vrednosti hrane, već se družiti sa prijateljima i porodicom i uživati u hrani bez griže savesti. Rasturi se od hrane za Uskrs, okej je. Ali aj se maaaalo iskuliraj za Uskršnji ponedeljak. Slava je bila u petak. Subota – da, kolači su i dalje tu na dohvat ruke, ali da pokažemo malo samokontrole danas?

I da. Trening je krenuo prilično sporo. Ali smo onda zajedno došli do zaključka da osim smorenosti, nemamo nijedan jedini izgovor da ne pokidamo trening, jer su nam glikogenski depoi u mišićima dupke puni. I – pokidali smo. 🙂

Još jedan dan, još jedan odrađen trening. I tako do narednog porodičnog okupljanja kada ćemo se ponovo rasturiti kao da sutra ne postoji. Cheers. 😉

Pass it on!

1 thought on ““Trening srama” – dan nakon oždera

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *