Prote.In, Beograd. Eat errthang.

Imam problem sa restoranima. Ne, nije to što mi uvaljuju lepinjice koje posle naplate, iako to nisam tražila. I ne, nije ni to što čekam u proseku 10 minuta da me konobar udostoji verbalnog kontakta.

Moj najveći problem je zapravo sama hrana. Iako znam šta poručim, realno ne znam šta dobijem. A s obzirom na to da se bavim sportom koji iziskuje da mi ishrana ne bude random 80% vremena, skoro svakom obedovanju na strani predstoji staring contest sa tanjirom hrane dok pokušavam da provalim šta je kog đavola unutra i u kojim količinama.

To je dobrim delom razlog zašto volim da spremam hranu koju jedem. Imam kontrolu nad svojom ishranom. Ako taj dan treba da unesem 150g proteina, znam šta mi je činiti. Znam tačno koja živina ili riba će da strada, u kojoj meri, na koji način ću je pripremiti i čime ću je garnirati. I znam da ću napraviti ukusan obrok, baš po mojoj meri. Zasitan, sočan, i makronutritivnog sastava koji je baš onakav kakav mi treba da bih iz trening u trening napredovala i jačala.

Međutim, i autorka ovog bloga je samo čovek. Ponekad je lepo otići negde, gde će ti neko spremiti i servirati hranu, i to baš na način na koji ti voliš i onako kako baš tebi treba. I to spremiti kvalitetno, od probranih i svežih namirnica. Ili još bolje, ostaviti ti opciju da istu tu hranu poručiš preko interneta i oni ti donesu, i ti onda imaš onako leptiriće u stomaku dok čekaš da ti dostava pozvoni na vrata.

I tu na scenu stupa restoran ProteIn.

stigla klopa. da, sve će biti pojedeno. *-*
stigla klopa. da, sve će biti pojedeno. *-*

OK, da se razumemo. Ovo nije plaćena reklama. Moja komunikacija sa divnim ljudima iz ProteIna (naravno da su divni, kada me hrane hehe) se svodi na povremene telefonske konsultacije u pogledu mojih porudžbina petkom uveče. Prema tome, ovaj tekst je plod čiste inspiracije nastale u toku varenja jednog od njihovih divnih obroka.

ćureći chili. brutalno.
ćureći chili. brutalno.

I sasvim je u redu da neki od vas sada prevrnu očima, u fazonu “ajde sad, kao da je problem izgrilovati pileće belo sa povrćem?”
Pa nije. Ali to nije poenta. Poenta je upravo u outsourceovanju kuvanja. U tom luksuzu da mogu da odem na njihov sajt, odabarem šta želim, bilo to pileće ili ćureće belo, junetina, riba, čili, proteinska palačinka, salata, omlet ili šta već i da tačno znam šta dobijem kada se ta hrana, naizgled magično stvori na tanjiru ispred mene. Kada se vraćam sa treninga, pokidana i umorna kao pas, da ne moram da razmišljam šta sve moram da kupim usput da bih spremila sebi obrok koji će me oporaviti, a koji pritom nema ukus kao hrana bolesnika na dijalizi, već da svu brigu oko toga prepustim njihovim kuvarima.

junetina sa pečurkama. let the gainz begin!
junetina sa pečurkama. let the gainz begin!

Sebe smatram “dobrim svinjčetom” kojem svaka pomija valja, ali sa hranom iz ProteIna fakat nema prostora za grešku. Šta god da sam do sada probala, a probala sam skoro pa sve sa njihovog menija, nisam se pokajala. I najveće muke su kada treba da se odlučim šta da uzmem, jer sve je tako dobro. Divno. Njamabilno.

Hulk pljeskavica. Filozofski esej u formi proteina i ugljenih hidrata.
Hulk pljeskavica. Filozofski esej u formi proteina i ugljenih hidrata.

Bilo da su u pitanju “basic bitch” jela tipa grilovano pileće belo i grilovani oslić, ili smeliji kulinarski poduhvati tipa Hulk pljeskavica ili Crvena Sonja (joj). Bilo da jedete normalno, ili da ste nenormalni i držite low carb dijetu. Bilo da hoćete nešto slano ili slatko (proteinske palačinke, Isuse Bože, wantz!)

povrće. jery vlakna.
povrće. jery vlakna.

Htela sam još da ih hvalim, ali opasno me cepa salivacija, a petak je daleko. Zato ću se ovde zaustaviti sa pohvalama.

Bila je tu i neprijatna situacija kada su greškom poslali pogrešnu porudžbinu. Smorenost koja je usledila u tom trenutku, bila je otklonjena već nakon naredne porudžbine, koja je bila “on the house”. Tim gestom, ekipa iz ProteIna me je “kupila” za sva vremena.

U stvari, lažem, kupili su me proteinskim palačinkama. Šta je. Odlične su.

pure cocaine.
pure cocaine.

Bottom line: u odličnom default restoranu, prepušteni ste kuvaru koji za cilj ima da pred vas stavi obrok koji je ukusan. Najukusniji mogući. I za to neće birati sredstva. Da li će se zaigrati i sos dodatno učiniti sočnijim time što će “opustiti ručicu” dok u njega meša maslinovo ulje? Ili će vam servirati tzv. “koncept” jelo koje se svodi na geometrijski precizno isečenu šniclicu koju možete da ušmrknete, ali je ceo tanjir kao performans Marine Abramović, sa sve nekim rendom kapljicama po ivicama i travkama za koje niste sigurni da li se jedu uopšte ili su tu zarad škk momenta. U ProteInu ćete dobiti obrok koji je preukusan, pripremljen sa pažnjom, standardizovanog nutritivnog profila, zasitan i što je podjednako bitno, sasvim pristojne cene.

Zato im se i vraćam svake nedelje. I tačno znam šta ću poručiti preko njihovog sajta u petak veče. I već sada moj želudac prede kao mače pri samoj pomisli na ono što ga čeka.

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *