Nije do mene, do tebe je

“…Bila sam klasični ženski džiber, iliti “female douchebag”. Onaj odvratni lik koji prevrće očima kada vidi da neko radi sa tegovima od 1kg. Koji uporno nudi savete koje zapravo niko ne traži, tripujući da ima neku “prosvetiteljsku” misiju…” 11.07.2015.

Ovo je odlomak iz prvog teksta na ovom blogu. I odmah da se razumemo – i dalje stojim pri stavu da sam bila odvratna džiberka. Pa čak i na neki način fitelitista, jer sam mislila da svako onaj ko ne trenira kao ja greši i da je na meni da ga dovedem na pravi put. Da ga slomim, da mu isperem mozak i nateram da ga shvati da sam ja ta koja je u pravu. U rancu za trening sam nosila studije koje su dokazivale da je trening snage superiorniji od kardija, da visok unos proteina neće sjebati bubrege (ah, taj popularni mit!) i da kreatin nije doping. Bebo Isuse, toliko mi je bilo bitno da se svako složi sa mnom, jer zaboga, u pravu sam, nauka je na mojoj strani, sve je tako logično.

Naravno, bilo je nadrealno očekivati da bilo ko od tvrdoglavih skeptika barem pogleda studije friško skinute iz najnovijih žurnala iz oblasti sportske medicije, dijetetike, endokrinologije, biohemije i čega sve ne, sa sve gomilom urednih PubMed referenci. To me je u početku jako frustriralo. Zaboga, kako neko može više da veruje tekstu o ishrani na nekom bljutavom domaćem portalu, nego radu naučnika sa nekog od elitnih univerziteta?!

U međuvremenu sam shvatila jedno… ne možeš da menjaš ljude, ako oni to ne žele. Tvoje je da ponudiš alternativu i da pustiš da tvoji rezultati govore umesto desetina studija i istraživanja. I zato je ovaj blog tu. Da ponudi alternativu.

No, iako sam vremenom naučila da se fokusiram samo na svoj trening i svoju ishranu, na moju veliku žalost, to ne znači da sam oko sebe uspela da izgradim neprobojni zid; neki maleni mikrokosmos koji niko i ništa ne može da poremeti. Barem kada je trening u pitanju. Taj divni mikrokosmos u teretani čine šipka, tegovi, “kavez”, slušalice u ušima i čista koncentrovana agresija i naloženost koju samo Rammstein, Slipknot, Godsmack, Wu Tang Clan i Ceca Slavković mogu da proizvedu. Zajebavam se za Cecu Slavković.

I dokle god ovu novu, poboljšanu verziju Ivy apsolutno zabole da li uopše radiš noge ili samo pumpaš biceps na Scott-klupi; da li kada benčuješ šipku spuštaš skroz do grudi, ili samo malo saviješ laktove, njišteći kao Damjanov Zelenko jer si kompleks kojem je bitnije da nabije gazilion kilograma na šipku, nego da radi pravilno – buraz, tebra, braćala, bruda ili kao se već vi mladi pavijani međusobno dozivate i prizivate…

ne ulazi u moj prostor za vežbanje.

Taj biceps pregib koji si rešio da radiš tik pored mene koja u “kavezu” radi čučanj, i to baš kada ja radim čučanj, i to tako da mi bučicom potkačiš šipku dok sam “u rupi”… ovaj put si prošao samo sa besnim pogledom, nakon koga su pobegao kao kakav pacovčić u drugi kraj teretane. Sledeći put ću ti sasvim, ali sasvim slučajno tu šipku ispustiti na nogu. Da, tu nogu koja u poređenju sa ostatkom tvog tela deluje kao grisina. E, baš na nju. I tako ću ti učiniti uslugu da više nikada nikome ne moraš da se pravdaš zašto ne radiš noge. Jedna će ti biti slomljena.

Možda deluje kao preterani rejdž, ali jebemmumater. OK, radim čučanj u kavezu, nečije majmunisanje može da mi sjebe koncentraciju, mogu da fejlujem ponavljanje, mogu čak i da se povredim ako izgubim tenziju u stomaku… ali jebote, isti lik je prolazio tik pored momka koji je radio “letenje” za grudi na ravnom benču sa bučicama od 20kg. Da je kojim slučajem zbog njega ispustio 20kg na glavu, što uopšte nije tako nerealan scenario, verovatno bi usledila teška fraktura lobanje. Možda čak i vilice.

I?

I ništa. Ovakve stvari će biti rizik koji svi mi svesno preuzimamo svaki put kada odemo u teretanu, jer još uvek živimo u sredini u kojoj su pare od jedne članarine vlasnicima teretana bitnije od bezbednosti svih vežbača. Nije ovo toliko stvar elementarne kulture i gym etiquettea, mada to ne znači da ne treba da vodiš računa o higijeni, da nosiš svoj peškir u teretanu, da vratiš tegove na mesto kada završiš sa vežbom i da ne smaraš ljude koji su tu došli da vežbaju.

Nisam ti keva, pa da ti naredim da se okupaš. Nisam ti ni trener, pa da ti kažem kako da treniraš. A ponajmanje mi ne pada na pamet šta jedeš i koliko jedeš. Ali drži se podalje od mene i mog “ličnog” prostora. Jer onda više neću moći da te ignorišem. A ne želiš da te ne ignorišem.

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *