Moramo da popričamo

Ovaj put, nije mi namera da ti pričam o treningu. Jer ni najbolje koncipiran trening neće dati rezultate ako se ne hraniš kako treba. Neću ni da ti pričam o ishrani. Jer ni najbolje osmišljen plan ishrane neće ostvariti očekivanja, ako ne možeš da ga se pridržavaš. Zapravo, sve ove stvari znače go PIIIIIIP, ako promene koje ti sugerišem ne prerastu u tvoje životne navike.

A da bi promena “pustila korenje” u voj životu, neophodno je vreme. Strpljenje. I spremnost da se u te promene svakodnevno ulaže energija, iako rezultati nisu instant vidljivi. A za sve to je potrebna disciplina.

Da, prva sam da priznam: odlazak na trening je u mom slučaju postao rutina, kao pranje zuba. I najčešće ne razmišljam o tome. Ali ponekad se stvari iskomplikuju. Izgubiš mojo za život, a kamoli za trening. I onda onako uhvatiš sebe kako ležiš na krevetu, gledaš u plafon, misli su ti kojekuda dok pored tebe stoji otvorena kutija “plazme”… I tako je lako reći “ma jebeš ti ovo… ne mogu”. I to je okej. Ljudski. Ali onda dođe onaj trenutak kada shvatiš da je nekako lepše i lakše ostati kod kuće i blejati kao pacijent u komi, nego otići u teretanu. Gde su svi oni ljudi… koji ulaze u tvoj lični prostor… i koji te posmatraju… I taj jedan propušten trening se pretvori u nedelju pauze. Nedelja se pretvori u mesec, a onda već vidiš kako se rezultati tvog uloženog truda polako krune usled fizičke neaktivnosti.

I ta kontrolisana i razumna zdrava hrana polako gubi bitku sa hedonizmom i nihilističkim gledanjem u gorepomenuti plafon. I onda dođeš do faze kada te je maltene blam da se pojaviš u teretani ponovo, iako ti se ide, jer eto – više nisi “fierce” kao što si bila. A šta će “oni ljudi tamo da pomisle o meni?”

Ispala si iz fazona. Šta sad?

Bilo bi super kada bih mogla da ti pokažem neki brzi trik, neki proser tipa “možeš sve što hoćeš”, ili “kada se osećaš loše, samo treba da rešiš da se osećaš dobro, i bićeš dobro”. Pa ne. “Kakve su ti misli, takav ti je život” ostavljam za pačju školu psihologije i seminare posvećene motivacionom bullshitu. Suština je prilično jednostavna.

Disciplina funkcioniše samo kada nešto jako, jako želiš.

Daću ti lični primer. Pre par godina sam bila rešena da sebi napokon odradim pravi six-pack. I sve sam proučila. Tip vežbi, opseg ponavljanja, periodizaciju; u gram proračunala kako treba da se hranim. Ukratko, ratni plan, toliko impresivan da iskrcavanje na Normandiju izgleda kao crtež mog petogodišnjeg bratanca u sugar-high delirijumu. Znaš koliko dugo sam se ostala na tom planu? 6 dana. Manje od jedne nedelje. Zašto?

Zato što sam skapirala da me zabole donji deo leđa (gde ona gube časno ime) za six-pack. Žrtva koju taj poduhvat u mom konkretnom slučaju zahteva je prevelika. Ne, nemam nameru da se odreknem džankovanja par puta nedeljno. Ne, nemam nameru da gubim po 30 minuta dnevno radeći vežbe za abodmen kada jedva da mogu da namikarim 7 sati sna. I ne, apsolutno nemam nameru da svoj organizam držim na tako niskom nivou telesnih masnoća tokom čitave godine da bih, eto, imala six-pack. Ne pada mi na pamet. Radim trening koji je dobar za mene. Hranim se onako kako mene čini srećnom. A six-pack, ako se pojavi, kulišić. Ako ne, opet kulišić.

Ajde sad, indigo ovamo, preslikaj poentu iz mog slučaja i primeni je apsolutno svuda.

Konkretno – ovaj blog se bavi fitnessom. I ja promovišem određenu vrstu treninga i određen koncept ishrane. Na tome čak i ostvarujem određeni profit. Ali mi ne pada na pamet da ti prodajem priču da će tvoj život biti super ako budeš fit. I nikako mi ne pada na pamet da ti ispiram mozak da moraš da budeš fit. Šta je fit uopšte?

Po meni, fit osoba je ona koja je fizički aktivna u dovoljnoj meri da može da se postara sama za sebe. Da potrči, da ponese teret, da podigne ili pridigne sebe ili nekoga drugog, da se popenje uz stepenice bez staračkog “hjuuuh”. Moje “fit” znači da sebi možeš da priuštiš lazanje kada ti se prijedu, a da od toga ne praviš grčku tragediju. Moje “fit” nije nužno tvoje “fit”. Nečije “fit” znači da ima BMI ispod 20%, da je procenat telesne masnoće manji od 24%, ili ti famozni trbušnjaci, kakogod. Nebitno je.

Poenta je da ne treba da svoj životni stil namećemo ostalima, po cenu da se oni osećaju mizerno.

Ti ne moraš ništa. Osim da se trudiš da živiš srećan život, koliko je to moguće. I ne duguješ nikome nikakva objašnjenja. Apsolutno je u redu da neko hedonizmu da veći prioritet nego broju sklekova koje može da uradi. Sasvim je u redu da nekome bude važnije da provodi vreme sa prijateljima, nego da sikće i njišti u teretani. Zbog čega bi spoljašnjost bila bitnija od našeg mentalnog zdravlja?

Rekla sam već milion puta svima sa kojima sam sarađivala i sa kojima sarađujem. Divno je to što ti imaš određeni cilj što se fizičkog izgleda tiče, ali meni je tvoje zdravlje na prvom mestu. Trebalo bi i tebi da bude. I nikada neću uraditi nešto što će da ugrozi tvoje zdravlje po cenu ostvarenja tvog cilja.

Ali daleko bitnije, zapravo najbitnije od svega je da shvatiš koja je tvoja prava motivacija. Ako želiš six-pack, zbog čega ga želiš? Ako menjaš životne navike, zbog čega ih menjaš? Zbog drugih ili zbog sebe? Da li si srećnija sa zategnutom zadnjicom i dijetom koja se sastoji od pilećeg belog i spanaća, nego što bi bila sa par kilograma viška i ishranom koja ti omogućava da pojedeš Goddamned pizzu ako i kad ti se jede?

Neko je okej sa piletinom i spanaćem, neko nije. I u tome je lepota sveta, u toj različitosti. Nismo svi isti i to je ok. I tako treba da bude. To nije razlog da šejmujemo jedni druge, a ponajmanje da šejmujemo sami sebe. Sasvim je u redu, čak bih rekla da je i izuzetno zdravo sa aspekta mentalne higijene, da ne dostignemo ideale koji su za nas nerealni. Da znamo kada ono čemu stremimo zapravo nije naš cilj.

Neverovatna je sloboda i ogromno olakšanje kada upoznaš sebe, prihvatiš sebe i potrudiš se da napraviš najbolju verziju sebe, a da u tom procesu kao model ne uzimaš nekoga drugog. Realno, tek kada si u miru sa sobom, u miru si i sa drugima.

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *