Princeza

Nastaneš. Rodiš se, tek tako. Otvoriš oči, tu si. Smeste te u sobu prepunu beba umotanih kao vekne hleba. Sve ste iste. Nakon nekoliko dana, odneće te kući. Ako imaš ludu sreću, bićeš rođena u zemlji u kojoj se na rođenje ženskog deteta ne gleda kao na porodičnu tragediju. Verovatno da će neko od familije sebi u bradu prokomentarisati da je “šteta što nisi sinčina”, naročito ako si prvorođeno dete. Možda će čak i poneki roditelj pomisliti isto kroz setan osmeh.

Nisi “tatin pišonja”. Okej, onda si “tatina princeza”. Sobu će ti ukrasiti roze bojom. Nežnom, za devojčice. Verovatno ni ne znaju da je do četrdesetih godina prošlog veka, roze bila boja rezervisana za dečake. Ali to nije ni bitno. Verovatno će ti i prva kupka za tuširanje biti roze boje. Iskreno, i ne pomišljam kako će izgledati torta za tvoj prvi rođendan. Verovatno će imati debeo sloj roze fondana, jer… da. Devojčica si.

Par godina unapred. Za rođendane dobijaš lutke beba. I drugih devojčica. Jer je logično da želiš da se igraš bebama, ipak si žensko, te je taj materinski instinkt kod tebe neophodno pažljivo graditi od malih nogu. Tu su i lutkice devojčica neproporcionalne građe (na stranu što su bele i obično plavuše). Tek da znaš kako žensko treba da izgleda. Ono, da napraviš tu sinapsu u mozgu. Možda ti padne na pamet da se igraš automobilčićima, pištoljima ili superherojima kao “tatine pišonje”, ali ne. Od malih nogu moraš da naučiš jednu bitnu stvar: superheroji su rezervisani za dečake. Vidiš, dečaci se uče da budu opasni zaštitnici. A od tebe se očekuje da budeš majka kada za to dođe vreme. U međuvremenu, ukinuto je služenje vojnog roka, i mnogi “zaštitnici” se plaše da izbace slepog miša iz stana, a neki svoje “junaštvo” dokazuju prebijanjem transvestita u pola noći, ali ti i dalje moraš da se ostvariš. Ali, požurila sam. Idemo, polako.

Krenućeš u školu. Od tebe će se očekivati da budeš odlikašica, dabome. Vannastavne aktivnosti su podrazumevane. Klavir, solfeđo, francuski. Možda te i puste na neki sport, ali ne baš drage volje. Da je balet, pa i nekako. Upisaćeš srednju školu, i to u vreme kada hormoni divljaju na sve strane. Zagledaćeš momke (a možda i nećeš?), htećeš njihovu pažnju. Pored svega, trpećeš jak pritisak okoline da se uklopiš. Pravićeš gluposti i greške. To je okej.

Doći će vreme za fakultet. Savetovaće te, obično oni koje nisi pitala za mišljenje. Jezici su za žene. Prava. Učiteljica da budeš. Dobro, ekonomija. Medicina, okej, ali eventualno pedijatrija ili neka opšta praksa, da se ne povlačiš po specijalizacijama godinama. Šta? PMF? Hemija? Građevina? ETF? Svašta. To nije za žene. I to će ti jasno staviti do znanja kako se pojaviš tamo. Znaš, oni stariji profesori, ljudi starog kova koji slove za intelektualce, a zapravo su paradigma seksizma i mizoginije? Svaki put kada procede ono podsmešljivo “koleeegiiiniiiceee”, tačno ćeš moći da osetiš kako misle da ti tu nije mesto, te da bi trebalo da batališ školu i da se udaš. I da rađaš decu. Završila si osnovnu, znaš da čitaš. Šta će ti više?

Završićeš i to. Da bi te onda jednog dana na razgovoru za posao pitali kakvi su ti planovi što se potomstva tiče. Vidiš, njima nije u interesu da te prime da radiš, ako ćeš ti tipa da zatrudniš, jer onda imaju beskorisnog člana kolektiva za kojeg moraju da plaćaju, a to im se baš i ne isplati. Naravno, kako mogu da računaju da ćeš biti produktivan i lojalan član firme, ako ti u glavi stalno figurira pomisao da li ti je dete kakilo ili pikilo ili bljucnulo.

Istovremeno, politički establišment će te ubeđivati da si ti uzrok problema u Srbiji. Jer si mlado žensko, zdravo, koje iz sebičnih razloga ne želi da rađa, već juri karijeru. To što to imaginarno i još uvek nezačeto dete ne bi imala čime da hraniš, jer prihoda nemaš, nije njihov problem. Usput će da ti onako ovlaš priprete ukidanjem reproduktivnih prava, jer porodica je svetinja, dabome. Jednostavno je. Problem si ti.

Sa druge strane, pritisak da stupiš u brak će postajati sve veći. Vreme ti je. Šta čekaš? Žensko dete, pa još i neudato. Nemaš svoju svrhu. A da ne pominjemo da nisi ispunila svoju biološku dužnost prema otadžbini. Ti si teret. Vekovima si teret. Još od ustanove miraza, kada će roditelji bukvalno nuditi darove bilo kojem “tatinom pišonji”, samo da te odvede što dalje. Da te skine sa njihovog kazana. I udaćeš se. Daleko bilo da insistiraš na svom porodičnom prezimenu. Uzećeš njegovo. Jer ti više nisi ono što si nekada bila. Okej, ostalo ti je ime. Ali tvoje poreklo se briše, i tvoje postojanje resetuje. A ako zadržiš svoje, prozvaće te kučkom i prevrtati očima na ženu sa dva prezimena.

I onda u tom nekom beznađu magle lutanja između jurenja posla, planiranja porodice i pritiska da se udaš, možda rešiš da kreneš u teretanu. Tamo će te sačekati podsmešljivi pogledi. Bićeš odmeravana od glave do pete. Gledaće te kao još jednu “ribu” koja je došla u teretanu da nađe momka. Dobijaćeš neželjene komentare i mišljenja. Uh, i to mnogo. Reći će ti kako da radiš vežbe, dodirivaće te po telu kako bi ti “pokazali” kako se šta radi, jer si žensko, naravno, i ništa ne znaš. Naravno. Ulaziće ti u lični prostor. Trpećeš bezobrazne, drske, a ponekad i pohotne poglede mužjaka deformisane fizionomije. Jedina samoodbrana će ti biti osmeh, a u sebi ćeš moliti Boga da ti se ne obrate. Ili da, ne daj Bože, na traže tvoj broj telefona. Taj strah će te naterati da se jednog dana ne pojaviš u teretani. I odustaćeš.

A ako rešiš da ipak ostaneš i da upornim vežbanjem dostigneš rezultate koji se kose sa njihovim poimanjem idealne ženske fizionomije, osetićeš njihovu nelagodu kada si tu. Skoro pa mržnju. I počeće da pričaju o tebi. Ako ne koketiraš sa njima, krenuće i glasine, bez brige.

Jer, vidi, ne uklapaš se. Od tebe se očekuje da budeš princeza, a ne ratnica. Na naslovnim stranicama “ženskih” magazina, nećeš videti atletski građene devojke, već slike devojaka za koje verovatno nikada nećeš saznati kako zaista izgledaju, jer su fotošopirane do besvesti, kako bi bile u skladu sa idealom ženskog tela. MORAŠ BITI ŠTO MANJA. Moraš da budeš mršava. Ako već jesi, nema veze, uvek može više.

Ne kažem da se i momci ne susreću sa takvim problemima. I oni trpe pritisak da se uklope u neki moderni prototip mačo-muškarca. Da imaju mišiće, recimo. Ali tu je bitna razlika, vidiš: od njih se traži da budu jači, a od tebe se traži da budeš slabija. Oni se pritiskom podstiču na pozitivne promene, a tebi se seku krila.

Ako se ugojiš, to je smak sveta. A ako se momak ugoji, retko ko da prokomentariše, niti mu se to uzima za zlo. Ako ne uskladiš svaku jebenu nijansu svakog odevnog predmeta, napljuvaće te kao da ti je tata bio čuvar konc-logora. A ako si braćala, može ti se. Jer te zabole. Jer si braćala.

A znaš ko će te najviše napljuvavati? Žene. Fascinantan je taj odnos u kojem žena jedna durgu posmatra kao suparnicu, i koji čini da se ona oseća bolje što više ponizi drugu. Po prirodi problematike ovog bloga, opet se vraćam na teretanu. “Uh, ja ne volim mišiće”. “Meni je to odvratno”. “To uopšte nije ženstveno, fuj!” A to šta zapravo jeste ženstveno određuje viševekovno inspiranje mozga.

Budi mala. Sitna. Skromna. Ćuti ako ti se neko ne obrati. Smej se.

Ali, znaš u čemu je štos? Ništa ovo ne mora da bude ovako. Ništa se ne podrazumeva. Nisi ti dužna da ispunjavaš tuđa očekivanja, u bilo kom pogledu.

Ako ti se nosi plava boja, nosi je. Ako ti se igra pištoljima i robotima, igraj se. Ako ti se trenira američki futbal, treniraj ga. Ako ti se dopada momak, super. Ako ti se dopada devojka, to je prelepo. Ako želiš da budeš majka, divno. Ako ne, ne vidim problem. Ako želiš da studiraš rudarstvo, hej, rock on! A ako želiš da budeš domaćica, opet sjajno. Ako ti se omakne trudnoća i ne želiš da zadržiš, imaš pravo da abortiraš. Ako ipak rešiš da zadržiš bebu, kudos. Ako ti se trenira pilates ili zumba, woo-hoo. Ako hoćeš da radiš trening snage, pa sjajno.

Znaš šta je najbitnije?

Izbor.

Tvoj lični izbor. Ne ono što mame, tate, tetke, teče, bake i deke žele za tebe i misle da je najbolje za tebe. Da razdvojiš u glavi ono što zaista želiš od života od onoga što si “programirana” da želiš. I da nikome ne dozvoliš da donosi odluke umesto tebe i da ti određuje kako da živiš svoj život, ma koliko ti ta osoba bila bliska, jer tako samo prolongiraš agoniju ispiranja mozgova kroz generacije.

Postani svesna sredine u kojoj živiš. Postani svesna svog društveno-ekonomskog položaja. Od igračkica kuhinje, preko “koooleeegiiiniiiceee”, pa do radnog mesta na kojem će od tebe očekivati da svima kuvaš kafu i da se smeškaš strankama, samo zato što si žensko. Pod uslovom da te prime. A i tada ćeš zarađivati manje nego muškarac.

I kada se osvestiš, bori se da nešto promeniš. Kreni od sebe. Ličnim primerom daj svima do znanja da određene granice postavljaš samo ti, i da je tvoja reč zakon kada je tvoje telo u pitanju. Ne šta kažu neke rendom ribe i braćale u teretani. Ne šta kaže neka liposuktirana voditeljka sa televizije. Ne šta kažu naslovnice magazina u kojima ćeš saznati kako da napraviš super salatu sa chia semenkama i avokadom, kako da zadovoljiš muškarca pa da on ne izgubi interesovanje za tebe, i naravno, nova trendy dijeta. Jer, ako nisi znala, od tebe se očekuje da živiš na jebenim salatama, da zadovoljavaš svoju “alfu” i da budeš mršava.

Oprosti na ovoj digresiji. Poneo me rejdž.

Znaš, u Siriji građanski rat bukti već godinama. I na strani Kurda, a protiv Islamske države, bore se čitavi bataljoni formirani isključivo od žena. I u borbi su ravnopravne sa muškarcima. Možda se u moderni stereotip “tatine princeze” više uklapa neka starleta ili fešn-blogerka, ali u mojoj percepciji sveta, princeze su bile Ljudmila Pavličenko, koja je snajperom roknula 309 nacističkih vojnika. Princeze su hiljade nepoznatih partizanki-bolničarki što su izvlačile sa bojnih polja na desetine ranjenih drugova. Same, svojim krhkim i slabašnim telima. Princeza je Mari Kiri. Mileva Marić Ajnštajn.

Princeza se ne postaje rođenjem, već se stvara u trenutku kada ti neko kaže “ne možeš ti to, nije to za tebe, ti si žensko”, a ti kažeš “pa samo me gledaj”. Kada dokažeš da si pametna koliko i oni. Vredna koliko i oni. Sposobna koliko i oni. Snažna koliko i oni. I da nećeš dozvoliti da ti iko ikada kaže šta možeš, a šta ne možeš. Jer princezu definišu ponos i dostojanstvo.

Sve je protiv tebe. Društvo. Država. Pa čak i velika većina žena. Religija je protiv tebe. Smatraju te rebrom. Budi onda rebro koje će da probuši i potopi patrijarhat. A svaki put kada se uspraviš i ne oćutiš, ne pređeš, i digneš svoj glas, taj brod tone sve više i brže.

Nemoj da ćutiš. I nikada, nikada ne trpi tuđa sranja. To što su ti rekli da si mala i slaba jer si žensko… to su te slagali.

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *