Kratki hod po žici: 10 dana PSMF

šta: izmenjeni „protein-sparring modified fast“, adaptiran za one koji treniraju, a po metodologiji Lylea McDonalda, uz dodatak intermittent fastinga.

kako: ishrana se bazira isključivo na visokom proteinskom unosu koji je u mom slučaju išao na oko 1.25g proteina po funti LBM (lean body mass – ono što ostane od telesne mase kada se oduzme procenat masnoće), uz masti i ugljene hidrate u tragovima, kao i obazriv unos vlakana. Uz sve to, kao višnjica na vrhu, ishrana ograničena na 7 sati dnevno, tj IF 7/17, jer realno, zločin protiv čovečnosti je tako malu količinu kalorija cickati na 5 obroka.

zašto: odgovor na ovo ću podeliti na dva dela. Prvi deo, zašto bi bilo ko radio nešto ovako ekstremno? Neki moraju da smanje svoju masu za kratak vremenski period iz milion razloga. Hirurška intervencija, takmičenje u sportu u kojem postoje težinske kategorije, važan događaj u životu, a fitness modeli i body building takmičari pred takmičenje, ako su se zajebali u računu tokom priprema. Zašto ja? Jer uskoro treba da počnem da koučujem jednu takvu osobu, i pre nego što je stavim na ovakve muke, red je da ih sama prođem, tim pre što sam u poslednjih par meseci nakupila dosta vode, pa baš i ne mogu da vidim kako napreduje moj sopstveni trening. Barem kada je ogledalo u pitanju. Ali, još bitnije od svega, volim ekstremne stvari kada je ishrana u pitanju, jbg, takva sam osoba. A ekstremnije od ovoga, teško da može.

napomena: namerno vam ne ostavljam previše detalja o samom principu ovakve ishrane, jer mislim da bi to neko mogao da zloupotrebi, iako realno – ono o čemu Lyle piše nije teško izguglati. Ono što je bitno da shvatite je da ovakav način ishrane nije za zajebavanje i da mora biti striktno oročen, uz obavezne pauze i „free“ obroke. Za to postoji razlog. Ali o tome u zaključku teksta.

-.- nisam srećna

Prvi dan: u, jebote, pa ja baš i nemam neki izbor hrane?

Entuzijazam je bio na vrhuncu, podstreknut ožderavanjem od prethodnog dana (kako to obično biva, jel’te, najveći karnevali i žurke su pred uskršnji post, tako da…). Međutim, ubrzo sam shvatila da mije izbor što se hrane tiče, prilično sužen. Whey protein i piletina. Tunjevina u salamuri je takođe ledžit, ali to ne mogu bez šećerca ili barem kečapa. A to baš i ne ide. Takođe, teram sebe da zavolim instant-kafu bez mleka. Ovo će biti mučno. Poopala.

Drugi dan: baci kocku hehe

Otkrila sam bujon-kocke, what a joy! Jedna izađe negde oko 28kcal, od čega gram-dva masti, i po gram-dva proteina i UH. Nazvala sam ih čaj od piletine. I pijem ih iz šolje za čaj. Život je borba, jbg. I dalje se pridržavam pilećeg belog i senfa, kao i whey praška u koji razmutim jednu kašiku PB2.

Treći dan: sve je sranje

Probudila sam se sa najvećom glavoboljom u zadnjih nekoliko godina. Trening je bio težak, ali se držim. Jedem piletinu, ona jede mene, čuj, je*e, i nekako mi se čini da me jedino Coca Cola Zero održava u životu. Brzo se zamaram, a tu su i vrtoglavice kad naglo ustanem, ali to je manje-više default kada ste visoko žensko koje fura prosečan pritisak 90/45. Jedino što mogu da kažem je hvala nebesima što ovaj režim iziskuje minimalnu fizičku aktivnost, inače bih se preturila.

Četvrti dan: macchiatto me ja vaskrsao!

Jutarnji trening nikad teži, naorčito kada je mrtvo dizanje u pitanju. Srećom pa sam otkrila lokalni kafe gde prave dobar macchiatto shotić, pa je barem moj omiljeni narkotik u vidu kofeina prisutan. Klopajući pileće belo danas, mislim da sam blizu odluke da ga, čim sve ovo prođe, maknem iz jelovnika barem na mesec dana. Na nos će mi izaći. Kad smo već kod stvari koje izlaze, nisam poopala od prvog dana, što je očekivano. Proteini se prilično dobro vare i do kraja, a i nemam baš vlakana u ishrani da p(r)oguraju procese. Oh well…

hit me baby one more time.mp3 / do it again.mp3

Peti dan: hej… pa… ja sam izgleda… OK?

Probudila sam se odmorna i neka 4kg lakša u odnosu na merenje prvog dana. Utisak je da sam se adaptirala koliko je to moguće na ovaj novi način ishrane, mada po mirisu urina ne bih rekla da sam još uvek u ketozi. Ili zapravo jesam, ali moje telo koristi sve ketone koje napravim, pa nemam šta da izbacim. Novi addendum u ishrani je čili sos koji skromno stavljam na pileće belo. Da li zbog naglog upliva kapsaicina u telo, poopala sam i to ne baš formirano. Napominjem da još uvek ne unosim vlakna uopšte, što nije pohvalno i nije u skladu sa originalnim planom, ali hej – ovo je kratkotrajno i maksimalno oročeno. Videću sutra da ubacim neki krastavac. Okej, ovo zvuči pogrešno.

Šesti dan: i dalje sam super. Oh wait…

Iako mi se čini da sam se dobrim delom adaptirala na drastično smanjen kalorijski unos, opšta slabost je i dalje tu, i to se na treningu vidi. Prolongirane tahikardije između setova su posebno izražene. Uprkos tome, imam poriv da se krećem što više, barem da se šetam. Ubeđujem sebe da je slabost iz glave, jer je očekujem, pa sam mozak “pripremila” da svaku poteškoću dekodira kao umiranje. Videćemo već… Treba mi kafa. To je jedino što znam. Veče sam provela u bleji na sajtovima sa receptima. Dođavola.

Sedmi dan: over the hump

Postaje sve teže zaspati uveče, izgleda da me cepa kortizol. Urin mi se još uvek ne oseća na ketone, ali znoj pomalo. Možda bih mogla do apoteke da kupim keto-strips, ali me mrzi. Trening je bio malo bolji nego juče, čini im se da mi treba manje vremena da dođem do daha, a i tahikardija se malo iskulirala. Hrana i dalje ostaje najsmorniji deo celog eksperimenta, jer senf i čili sos više nisu dovoljni da učine da se veselim obroku. Ponekad mi se čini da bi mi bilo lakše da ništa ne jedem, i to me pomalo brine.

Osmi dan: ‘ajde da ne pričam, ako može?

Definitivno mi nedostaje energije i to se vidi. Zapravo, možda se i ne vidi, ali se osećam slabo. I usporeno. Torba za laptop deluje preteško, refleksi su mi usporeni i ono što me najviše nervira od svega, pričanje je naporno. Čini mi se da mozak odbija da smišlja složene rečenice, a jezik sa sve suvim ustima se zapliće i pomalo zamuckujem kada pričam. Inače mi se dešava da zamuckujem i kada sam “normalna”, u brzini, ali ovo postaje izraženo. Borba, jbg.

direktan prenos dešavanja u unutrašnjosti mozga na PSMF ishrani

Deveti dan: moj prvi ristretto u životu

Da, napokon je došao i taj dan, te sam po prvi put u životu probala ultra-koncentrovani espresso bez mleka i/ili dodatne pene. Mislim, nije da bi mi malo pene u machiattu napravilo problem (ne verujem da ima više od 10kcal, realno), ali mi je bio neophodan kofeinski udar u glavu, jer se sa ovako pospanim mozgom ne može dalje. Čak mi se i bujon smučio. A piletina mi se smučila odavno. Jedva čekam kraj.

Deseti dan: buđenje uz falafel

Stanje je takvo da sanjam hranu. Pre neki dan sam sanjala pljeskavicu, a ovo jutro sam se probudila uz snove u falafelu. Situacija je manje, više nepromenjena u odnosu na jučerašnji dan, te je bila neophodna intervencija espressa kako bih se pokrenula. Trening se još nekako drži, mada se ne forsiram previše. Već plavim planove za sutrašnji dan, kada se polako vraćam u normalu. Dosta je bilo.

 

zaključak: za ovih 10 dana, gubitak koji je pokazala vaga je bio 6.5 kg. Naravno da nije sve masno tkivo, ali kako sam tokom svih 10 dana svu hranu velikodušno solila i „vegetila“, računam da je gubitak vode oko 3-3.5kg, a da je ostalo najvećim delom masno tkivo, uz možda nešto malo mišićnog.

Trening je bio 5x nedeljno, i to po metodi Easy Strength (Dan John), i jedina svrha mu je bila da organizmu signalizira da se mišići koriste i na taj način minimalizuje mišićni katabolizam. Držala sam se prednjeg čučnja, mrtvog dizanja, OHP i „testere“. Težine su manje-više bile identične tokom svih 10 dana, uz manje fluktuacije kod čučnja i mrtvog (+-2.5kg). Osim gore navedenog brzog zamaranja i tahikardija između setova, trening nije previše trpeo. Ali imajte u vidu da je trening bio niskog intenziteta, u liniji sa McDonaldovim prepoukama. Dodatni kardio ili intenzivniji trening apsolutno ne dolazi u obzir, i može doneti više štete nego koristi. Znači, kada je trening u pitanju, apsolutni minimal.

Iako sam prvobitno planirala da ovo traje 12 dana, rešila sam da skratim za 2 dana iz razloga što me je čekao put, i htela sam da svom telu dam vremena da se adaptira na normalan način ishrane. Potenciram ovo „normalan“, jer ovo što sam ja radila prethodnih dana niti je normalno, niti zdravo na duže staze, naročito za žene. Ovih 10 dana računam da je bilo sasvim dovoljno da dođem do same ivice i hodam po njoj, a da je ne pređem, jer bi prelazak značio smanjenje lučenja tiroidnih hormona i sijaset drugih problema koji idu uz to. Znatiželjna sam kako mi ostali hormoni šljakaju, a najbolji pokazatelj za to će biti naredni ciklus, tj da li će biti na vreme ili će da okasni. Ili porani. Stres, jbg.

daleko od ovoga, ali pustite me da dramim malo, zaslužila sam nakon 10 dana piletine

Kako se vraćam normalnoj ishrani, moja pretpostavka je da će vaga pokazati 2-3kg više za par dana, i to je okej. Ono čemu se radujem je povratak uobičajenom intenzitetu treninga i vraćanju energije za obavljanje svakodnevnih stvari.

E, sad, iako 6.5kg za 10 dana zvuči super, postoje i neki problematični elementi na koje bih skrenula pažnju. Poreg ovog već navedenog (opasnosti izbacivanja UH i masti uz drastično smanjenje kalorijskog dnevnog unosa), postoje i stvari koje ne zalaze toliko u domen fiziologije i endokrinologije, koliko predstavljaju iskušenja u psihološkom smislu.

U skladu sa čuvenom studijom iz Minesote (o kojoj će biti više detalja u narednom tekstu), i ja sam neuobičajeno mnogo vremena provodila čitajući food blogove, gledajući 24 Kitchen, razmišljajući o hrani. Bio je tu i jedan komičan trenutak, kada sam u naletu očaja dok sam jela grilovano pileće belo sa tek malo senfa i zelene salate, na TVu gledala kako lik sprema pizzu, i setila sam se one Brenine pesme, ali u nešto izmenjenom izdanju… „Ja jedem drugo, jer tebe ne mogu, srce mi plače, volim te sve jače…“

Čak i ako kažemo da je gledanje kulinarskih emisija tokom ekstremno restriktivne dijete čist mazohizam koji se može i pripisati karakteru, ono što me je pomalo zabrinulo su neke druge tendencije. Naime, kako vaga pokazuje sve manju brojku, počinje da se javlja onaj glasić u vama koji vam šapuće da je ovo super, da bi ovako mogli još barem 10 dana, te da je šteta prestati, jer TAKO TI DOBRO IDE! Svesni deo mene zna, naravno, da ovo ne sme da traje duže i da tu nema zezanja, ali taj uporni glas…

Pa.. taj uporni glas može da slomi nekog drugog i da ga otera u poremećaj ishrane. Nije bila retkost da pomislim „jebeš ti ovo, bolje da ne jedem ništa, nego da se kljukam piletinom i bujonom“. Odlazak u kupovinu bi bio stres. Ulazak u supermarket naročito, jer od toliko hrane koja je tu, „na izvol’te“, vi uđete samo po senf, čili-sos, bujon kocke i CC Zero. Pa ne.

Ukratko, ovakvu redukcioni dijetu ne bi smele da praktikuju osobe koje imaju istoriju nezdravog odnosa prema hrani i poremećaja ishrane. Kao neko ko je imao problem sa ortoreksijom i izbegavanjem hrane, to odgovorno tvrdim.

Podvlačim ponovo, ovaj tip ishrane treba posmatrati kao „last resort“, nešto što se poteže samo kada je neophodno, i to na kratak vremenski rok, ukoliko ne postoji stručni nadzor. Posmatrajte je kao „trodon“ mršavljenja. Ako andol, brufen i nimulid ne pomognu, onda je OK, ali samo uz strogu kontrolu i nadzor, jer lako možete da se sjebete. Fiziološki i psihološki. Moj savet? Držite se oprobanih rešenja. Umesto crash dijeta (a ovo to jeste), počnite da pazite šta i kako jedete par nedelja ranije. Rezultati će biti isti, a rizik da napravite štetu minimalan.

U slučaju da ipak rešite da se upustite u ovo iz nekog od razloga koje sam nabrojala na početku teksta, apelujem na vas da ne idete u krajnost, i da se striktno pridržavate uputstava koje je ostavio McDonald. Naredni tekst na blogu će pokazati da nije tako lako zakrpiti polupani i pocepani metabolizam.

 

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *