Prave Igre gladi

iliti: kada si gladan, nisi sav svoj. For real.

Te daleke 1944. godine, već je postalo jasno da se ratu polako nazire kraj. Vermaht je polako prelazio u defanzivu, saveznički bombarderi su uspostavljali dominaciju nad evropskim nebom, a iza vojski, što nadirućih, što onih u povlačenju, širila se glad. Doktor Ancel Keys, šef laboratorije za fiziološku higijenu pri Univerzitetu u Minesoti, koji je do tada već sarađivao sa američkom vojskom po pitanjima adekvatne ishrane vojnika na frontu, zadao je sebi nov zadatak: osmisliti efikasnu strategiju suprotstavljanju nestašici hrane, za koju se predviđalo da će zavladati Evropom.

Kako je u to vreme bilo teško pronaći dobrovoljce koji su bili dovoljno zdravi (što u smislu fizičke spreme, što “u glavu”), jer su takvi mahom bili na frontu, Keys je posegao za licima koja su odbila da služe vojsku pod oružjem (ekvivalent prigovoru savesti), ali su zato bili spremni da pomognu ratnim naporima svoje zemlje na neki drugi način. Keys i kolege su bili izuzetno pedantni u odabiru, te je od grupe od preko 400 “prigovoraša”, (mahom pripadnika manjih alternativnih hrišćanskih verskih zajednica, koji su inače bili internirani po kampovima širom SAD), odabrano njih 36.  I to je bio začetak jednog od najbitnijih eksperimenata na polju fiziologije i ishrane u istoriji medicine, koji danas znamo kao “Minesotska studija o izgladnjivanju” (u daljem tekstu, MSI).

pa to, udari na emocije.

Eksperiment je počeo novembra 1944. godine. Prva tri meseca, subjektima je utvrđena energetska “baza”, tj dnevna kalorijska potrošnja. Hranjeni su ~3200 kcal svaki dan, i svi su imali identičan nivo fizičke aktivnosti. Nakon tri meseca pripreme i nivelisanja svih fizioloških parametara, kako bi svi subjekti bili na identičnim “početnim pozicijama”, započela je druga faza studije.

Tokom narednih 6 meseci, dnevni kalorijski unos je srezan za 50%. Svakog dana, subjektima je unos hrane bio limitiran na oko 1500-1600 kcal, a ukupna dnevna kalorijska potrošnja povećana na ~3000kcal, s tim što je fizička aktivnost bila limitirana na hodanje. I da, tehnički gledano, ovo nije bilo pravo izgladnjivanje, koliko poluizgladnjivanje. Nakon 6 meseci ovakvog režima, usledila su 3 meseca pojačanog hranjenja, tj takozvanog „refeed“-a. Tokom čitavog eksperimenta, beležen je svaki detalj, počev od promena u somatotipu (građi) subjekata, hormonalnom statusu, pa sve do suptilnih (i ne baš tako suptilnih) promena u psihološkom smislu. Od 36 subjekata, studiju je do kraja izguralo njih 32.

Rezultati studije, koja je inače objavljena u vidu dvotomne knjige tvrdog poveza od 1385 stranica su svakako preobimni da bih mogla da im posvetim dovoljno pažnje u jednom tekstu, ali postoji nekoliko značajnih aspekata koji itekako imaju implikacije i svakodnevnom životu, čak i u današnje vreme.

Činjenica da su subjekti tokom trajanja eksperimenta izgubili prosečno oko 24% svoje početne telesne mase i nije toliko bitna (iako znam da to mnoge od vas zanima), koliko su bitne dramatične promene do kojih je došlo, a koje prevazilaze neke antropometrijske kerefeke, tipa da su jedino ektomorfi zadržali glavne osobine svog somatotipa, da je došlo do promena u držanju, i da su obimi svuda drastično smanjeni (osim u skočnom zglobu, jer je tu bilo uočeno oticanje koje je maskiralo gubitak)…

ne cenzurišem fotke, jery nauka. niste deca.

Ukoliko su vam misli na trenutak zalutale u pravcu “a da probam ja ovo, pa da se uvučem u famerke iz osmog osnovne?”, nastavite sa čitanjem. Jer, ma koliko ova before & after slika deluje primamljivo za nekog fitspo i pro-ana zaluđenika, promene do kojih je došlo “ispod haube” nisu nimalo naivne. Naime, došlo je do dramatičnog usporavnja pulsa (kod nekih čak i ispod 40 otkucaja u minuti), smanjenja kapaciteta srca, drastičnog obaranja bazalnog metaboliza (čak i do 40% nakon 6 meseci poluizgladnjivanja). Subjekti su se konstantno žalili na hladnoću i često uriniranje. Tolerancija na toplotu se znatno povećala, te su bez problema mogli da drže vrele tanjire. Znatno su smanjeni nevoljni pokreti (tzv. “vrpoljenje”), a spolja posmatrano, subjekti su delovali starije nego što zaista jesu. A tako su se i ponašali.

Međutim, pravi lomovi su se dešavali na polju karakternih promena. Depresivne i anskiozne epizode su postale normalna stvar. Subjekti su postali iritabilni, bezvoljni, letargični i apatični. Smetala im je buka, izgubili su svoja dotadašnja interesovanja, osećali su se “promašeno”. Skoro 20% je imalo psiholoških poteškoća koje su u znatnoj meri uticale na njihov svakodnevni život. Bitno je podvući da su svi učesnici ispitivanja prethodno prošli niz psiholoških testova i da su u pitanju bile “psihički jake” individue. Tim pre zvuči neverovatno da su mnogi od subjekata tokom eksperimeta počeli da grickaju nokte i puše, kako bi dali oduška svojoj anksioznosti. Zabeležene su nagle promene raspoloženja, izlivi besa, a kuriozitet je i to da su mnogi prestali da poklanjaju naročitu pažnju ličnoj higijeni. Pored slučajeva neuroza kod 20% učesnika, u dva slučaja su zabeležene i prishotične epizode koje su sadržale nasilne i histerične elemente. Jedan od učesnika je, izazvan stresom poluizgladnjivanja, odsekao sebi tri prsta. U dnevniku (koji je morao da vodi, kao i svi drugi subjekti), objasnio je da je to bilo sa predumišljajem.

U društvenom smislu, hrana je postala centar sveta. Razgovaralo se samo o hrani, sanjarilo se o hrani, skupljali su se recepti, a veliki broj subjekata je tokom MSI iskazao želju da otvori restoran. Subjekti se nisu ograničili samo na skupljanje recepta, tho – mnogi su počeli da skupljaju šoljice za kafu, tanjire, kuhinjski pribor. I ne samo to; “hrčkarenje” tj hoarding je zabeležen i sa stvarima koje nemaju veze sa ishranom (stare knjige, bespotrebne sitnice…). Inače, takvo ponašanje je zabeleženo kod osoba koje pate od anorkesije, kao i u eksperimentima sa pacovima kada su lišeni hrane.

Hrana je postala toliko dominantna misao, da je potisnula čak i seks. Mirisanje hrane ili gledanje drugih kako jedu, postalo je daleko primamljivije od ideje bilo kakve romanične aktivnosti; libido je u potpunosti nestao kod ogromne većine. Masturbacija, seksualne fantazije i impulsi – sve je to utihnulo. Štaviše, jedan od subjekata je u svom dnevniku napisao sledeće: „Ja sam jedan od trojice ili četvorice koji još uvek izlaze sa devojkama. Zaljubio sam se u devojku tokom kontrolnog perioda, ali je sada viđam samo povremeno. Previše mi je naporno da je viđam, čak i kada me posećuje u laboratoriji. Napor mi predstavlja čak i da je držim za ruku. Zabavljanje mora biti pitomo. Ako gledamo neki film, najinteresantniji deo mi je onaj kada su scene u kojima ljudi jedu“. Drugi učesnik je rekao za sebe rekao da “oseća seksualni nagon koliko i bolesna ostriga”, pri čemu je zanimljivo da je čak i u tom, veoma slikovitom poređenju, u komparaciji upotrebio hranu. Ako ništa drugo, čitajući ovaj tekst se saznali šta je zapravo FoodPorn. 🙂

to mi radi, bebo

A odnos prema hrani i obrocima je postao bizaran. Unapred bi planirali kako da rasporede svoje dnevno sledovanje hrane, a kada bi napokon došlo do samog čina klopanja, subjekti su počeli sa ispoljavanjem ponašanja koje se u najmanju ruku može okarakterisati kao čudno: ne samo da bi mešali najrazličitije vrste hrane (sad se setih sebe koja je mešala krompir-pire sa crnom čokoladom, don’t ask), igrali se sa njom, pričali sa njom kao sa bebom (I shit you not), odlazili iz kantine sa hranom, kako bi je jeli u svom krevetu u kakvom vidu posebnog rituala… dobrovoljci su opisivali unutrašnje konflikte: da li da u jednom mahu pojedu svoj obrok, ili da ga razvlače satima. Žvakali bi dugo, lizali tanjire… Neki su čak dolivali vode u krompir-pire, kako bi ga duže jeli. Upotreba soli i začina je takođe značajno porasla.

No, i tih 6 meseci je prošlo. Doktor Keys je započeo sa programom refeed-a tj postepenog vraćanja subjekata MSI u normalu. Samo što je do stare „normale“ bilo teško doći. Naime, pored toga što im je bazalni metabolizam bio u qrzu posle 6 meseci restriktivne faze eksperimenta, kod učesnika je primećena preterana kompenzacija kada je ishrana u pitanju. U prevodu: ožderavali su se svakodnevno. Prijavljivali su da su izgubili osećaj kontrole kada su blizu hrane, te bi jeli do tačke kada fizički više nije moguće da progutaju i jedan jedini zalogaj. Drugi učesnici, imajući identičan problem nedostatka samokontrole, pribegli su drugoj krajnosti, te su se suzdržavali od hrane ili su se disciplinovali do te mere da su morali biti hospitalizovani zbog neuhranjenosti.

Bilo je potrebno da prođe još 5 meseci kako bi se ishrana normalizovala, a epizode prejedanja tj binging-a nestale. Takođe, bazalni metabolizam se daleko brže vraćao u normalu kod učesnika studije koji su značajnije povećali svoj dnevni kalorijski unos, od onih kojima su kalorije uvećane za svega 400kcal dnevno, u odnosu na projektovanu dnevnu potrošnju (kojima je trebalo čak 3 nedelje da se metabolički resetuju).

Baš kao i u slučaju hormona, učesnicima eksperimenta je trebalo prilično dugo vremena da se i „psihički“ vrate tamo gde su bili. Bilo je potrebno 8 meseci da ponovo osete seksualne impulse, recimo. Ali čak i nakon 3 meseca refeeda, zadržana su neka bizarna ponašanja u ishrani.

Značaj MSI je višestruk. Pored toga što je dokazano da je ljudski metabolizam fascinantan, i da su mehanizmi kojima pribegava u hroničnom nedostatku hrane toliko kompleksni, saznanja do kojih su došli dr Keys i njegove kolege predstavljaju dragocenu bazu informacija za sve one koji se bave lečenjem poremećaja u ishrani.

Značaj ove studije je utoliko veći što više nikada neće moći da bude ponovljena u originalnom dizajnu, jer su u međuvremenu usvojena neka druga etička pravila kada su eksperimenti sa ljudima u pitanju. Jebiga. 😀 Iako ova studija ima mnogo manjkavosti (iskreno, volela bih da je uzorak bio veći, te da je bilo i žena učesnica), dala nam je uvid u to koliko hrana zapravo ima uticaja na našu psihu i naše ponašanje. Ili, da preformulišem: tera nas na razmišljanje da li je danas, u svetu crash dijeta i diktature mršavosti, određen broj psihičkih problema moguće rešiti jednostavnim prehrambenim intervencijama? I ne samo to, već i koliko smo psihološki lomljivi kada organizmu ne dajemo ono što mu treba za normalno funkcionisanje.

Hrana je divna stvar. Ona nam je gorivo, ali i hedonizam. Ona služi nama. Kada dođemo do tačke da mi služimo njoj, da nam postane opsesija… well. Onda imamo problem.

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *