Iz gluteusa u glavu

Ako ste redovno na ovom blogu, onda ste do sada već skapirali da je moj odnos prema hrani prilično uravnotežen. Neko bi čak rekao “mlak”. Jer ono, ne satanizujem namirnice, grohotom se smejem konceptu “clean eatinga”, prevrćem očima na bezglutensku hranu i čvrsto verujem da u svakoj dijeti, ma šta da je cilj, uvek treba da ima mesta za povremeni hedonizam.

Međutim, niko se nije naučen rodio, te je i meni bilo potrebno prilično vremena da mi neke stvari “kliknu” u glavi, i da prigrlim tu vrstu “uravnoteženosti”. Odlučila sam da veću težinu ima tekst objavljen u kakvom stručnom žurnalu iz oblasti dijetetike i nutricionizma, nego bombastični internet click-bait naslov. Nakon toga, stvari su lagano došle na svoje mesto. No, tom “kliku” je prethodilo nekoliko “burnih” faza.

Dubok uzdah.

Pre nekoliko godina sam imala jedan čudan momenat. Odgledala sam YT video sa neke opskurne američke farme pataka. U tom klipu se videlo neverovatno zlostavljanje životinja koje su živele u nehumanim uslovima. Te scene su me duboko potresle, te sam rešila da postanem vegetarijanka.

I to sam rešila da presečem, cold turkey. Hah, turkey. 😀  Anyway.

Rekla sam sebi: “ne možeš ništa da učiniš da pomogneš životinjama koje pate i koje ubijaju, ali barem ne moraš svojom ishranom da doprinosiš njihovoj patnji”. Rezonovala sam ovako: ne želim da bilo koje živo biće strada kako bih ja jela, jer imam šta drugo da jedem. Uostalom, ako nisam u stanju sama da ubijem životinju, licemerno je da se pravim da ta životinja nije ubijena zarad parčeta slanine ili porcije ćevapa. Njihova krv na mojim rukama.

Nije mi bilo teško, jer sam u glavi to bila lepo razgraničila. Svoj stav nisam nametala drugima, niti sam od sebe pravila moralnu vertikalu bilo kome. I bilo je relativno lako. Na kraju krajeva, meso nije bilo deo jednačine, ali hej, tu su jaja, sir, kajmak. I can work with that.

I zaista jesam. I to nešto više od godinu dana. Onda, kako sam počela da po netu jurim vegetarijanske recepte, tako sam postala član nekih vege-foruma. Tu su stvari postale zanimljive. Militantnost onih koji su postali vegani je predstavljala opasan pritisak na mene.

“Jedeš jaja? Znaš li u kakvim uslovima žive te kokoške?”

“Jedeš sir? Znaš li da mleko nije za čoveka, nego za tele!”

Svi ti likovi i nickovi sa foruma, tako puni sebe, delili su svoje veganske recepte za tofu, za bademovo mleko…

I rekoh sebi “hajde, Ivy. Znaš da su u pravu. Neka kokoškama njihova jaja. Neka kravama njihovo mleko. Ne treba ti to”.

I taaaako postadoh veganka. Odjednom, izbor raspoloživih namirnica se nekako suzio. Istina, kada sam to odlučila, bilo je vreme posta, tako da me niko nije previše trolovao zbog toga, ali… postajalo je komplikovano.

Svo to testo, krompir… slatkiši prepuni margarina. Posni majonez, mleko od soje… počela sam da se osećam kao mučenica. Nije mi prijalo, to je bilo jasno, ali sam sebe ubeđivala da to tako treba. Svesna sopstvene žrtve jer sam sebe lišila hrane koju volim, osećala sam potrebu da svima jasno stavim do znanja da sam moralno superiornija od njih. Ali sam ipak znala da to nije pravi način. Ćutala sam i patila u relativnoj tišini. Jedina satisfakcija bi bila kada bih videla neku životinju. Tipa, zapalim na Zlatibor i u nekom selu vidim rendom kokošku i u fazonu sam “dođi da te zagrlim, sad smo drugari”. Naravno, kokoška bi zbrisala, ovčice bi me zbunjeno posmatrale… a ja bih se osetila nekako okej. Jer eto.

I bilo mi je teško. Jer pazite, ja sam dete odraslo u zlatiborskom kraju. Znači, čim bebcu izrastu zubi ovde, odmah ga prebacuju na čvarke, kajmak, pogaču, gibanicu, slaninu i pršutu. To nam je kroz generacije tako. Postalo je deo genetskog koda. Epigenetika, jbg. Nama to treba. Trebalo je i meni, tražilo mi se, ali sam rešila da se izdignem.

Još dublje sam zaronila u vege-forume i polako počela da se primam na “napredniji” nivo cele priče: zdrava ishrana sa elementima makrobiotike. Ništa šećer, ništa belo brašno. Hah, čuj brašno, pšenica je tako bezveze, daj nešto ekstravagantno, neku speltu, neku heljdu, neki amarant. Integralno, naravno. Šećer? No fuckin’ way. Samo med. Eventualno melasa. Da li vi je*eno imate predstavu koliko je teško umestiti kolač sa melasom?! To sranje je lepljivo.

I hajde, još nekako progutaš sve to (bukvalno progutaš, ili žvaćeš pola sata dok ne omekša ili ga ispljuneš), ali onda kreće makrobiotički upliv. Piješ neko nigari sranje u vodi jer eto, čisti krv?! Naoružaš se sa par vrsta soja-sosa, kupuješ alge, piješ kombuhu, zelenu magmu, pukneš silnu lovu na kinou, jer to je kao super, koristiš samo fensi soli, a glavni obrok ti polako postaje ono što u normalnim okolnostima nije ništa drugo, nego dekoracija na tanjiru.

I shit you not, jela sam salate sa aćetom balzamikom i nekim finim uljima, milion travki i tek nešto malo tofua i ubeđivala sebe da sam srećna. Da sam prosvetljena.

Ni sama ne znam kako, nakon nešto više od 8 meseci veganisanja, zapazila sam da se više posećujem sajtove koji su plasirali budalaštine koje su odgovarale onome što sam želela da čujem i što je na neki način hranilo moju sve izraženiju psihopatologiju kada je odnos prema hrani u pitanju. Opasnosti aditiva. Šta znači koje E u sastavu prehrembenog proizvoda, koju rakčinu izaziva. Chemtrails. Zračenje. Homeopatija. Lečenje meditacijom. Kristalima. Feng Shui. Čakre. NLP. Moć autosugestije. Joga. Duboko disanje na suncu. Meditacija. Pesticidi. Superiornost organske hrane. Zla moderne medicine. Vakcine koje izazivaju autizaaaa, čekaj malo, bre, ŠKK?!

Stala sam na vreme. U jednom trenutku, duboko i iskonski nesrećna, shvatila sam da je cela priča otišla predaleko. Moj organizam je toliko postao ispošćen i lišen onoga što mu treba da je mozak počeo da se gubi, a zdrav razum da kopni kao sneg u martu. Kako sam došla do toga da počinjem da verujem u svaku teoriju zavere i da je svaki zalogaj hrane postao maltene rat protiv nekog imaginarnog neprijatelja?

Povukla sam crtu. Počela sam da čitam i dijametralno suprotstavljena mišljenja. Počela sam da tražim dokaze za svaku tvrdnju koju sam uzimala zdravo za gotovo, samo zato što je to neki anonimni lik na internetu napisao. I odjednom, svanulo mi je. Šećer je OK. Gluten je OK. Jedini detoks koji treba mom telu je onaj koji radi jetra. Meso je OK.

Otišla sam do lokalnog roštiljdžije i poručila rolovano pileće belo. I bilo je preukusno. I više mi nikada nije palo na pamet da sebi i svom telu priredim tako nešto. Vratila sam se omnivorstvu u velikom stilu.

Da ne bude zabune: i dalje volim životinje. I biram da kupujem mesto i životinjske namirnice od uzgajivača koji vode računa o njima. Da jaje koje kupim bude od kokoške koja opušteno ganja crve po dvorištu. A da kajmak i sir budu od krave koja bleji po livadi i jede seno.

Shvatila sam da je licemerno rezonovati da je život jednog praseta vredniji od života jednog miša koji strada usled industrijske obrade giganskih polja basmati pirinča. Ili još gore, praviti se da samo zato što ne jedeš meso, da ti ruke nisu krvave. Jer jesu.

Tokom obuka iz preživljavanja, bila sam u situaciji da moram da ubijem životinju. Kao što bi neka životinja usled gladi sigurno ujurila i mene. Život je takav, surov.

Naravno, prema zdravom vegetarijanskom i veganskom načinu života imam maksimalno poštovanje, ali i svest da ne možemo svi to da izguramo. I to je okej. Ne hejtujem vegane, jer sam bila deo te zajednice; ali nikako i ne opravdavam njihovo moralisanje ostalima, jer… pa, jer imamo očnjake. Imamo digestivni trakt prilagođen omnivrstvu. I dosta više sa tim.

Priroda je takva. Da, lepo je imati taj moralni luksuz da pogledaš ovcu pravo u oči (zvučim šizofreno, znam), ali podjednako je gadno videti šta ostane od tora sa ovcama pošto u njega upadne vuk. Veća riba jede manju.

ummm… how about… no?

Zakone prirode ne možeš da menjaš, ali možeš da odabereš da ne budeš smarač. Da ne širiš pogrešne ideje. Da veruješ nauci, ne guruima. I najbitnije, da ne namećeš drugima svoje životne izbore. U ovom tekstu sam se fokusirala na jednu drugu stranu priče o ishrani, a već sam ranije pisala o fitfašizmu i ortoreksiji i svemu što uz to ide. Poenta je ista: hrani se kako želiš, ali ne nameći svoje viđenje sveta drugima. Ne soli im pamet, ne hejtuj sadržaj njihove korpe u supermarketu. I kada je izbor hrane u pitanju: slušaj svoje telo. Hrani se onako kako ti prija.

Sve te dogme su ionako jedno ogromno sranje koje nema utemeljenja u nauci.

A hejtera će uvek biti.

 

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.