“Teška priča”

Ako postoji jedna reč u korpusu našeg divnog jezika, a koju prezirem iz dubine svoje napaćene duše, to je mršavljenje. Pa opet, paradoksalno, dobar deo tekstova na ovom blogu je posvećen upravo redukciji mase. Da, to je ono što “narod želi da čita”, to je taj pojam koji donosi najviše poseta ovom blogu, ali razlog zbog čega toliko često pišem o tome ovde nije porast pregleda, već potreba da na netu učinim “vidljivim” koncept koji se toliko kosi od koncepta koji je dominantan. A to je koncept da je tvoja vrednost veća što si manjih gabarita.

I evo, ponovo pišem o mršavljenju. Tom dijaboličnom i neprirodnom poduhvatu na koji se odlučuje ogromna većina žena, čak i kada nema potrebe za tim, kako medicinske, tako estetske (namerno ne govorim o lepoti, jer je lepota subjektivna stvar, a estetika je filozofska kategorija pa ono…).

I svaki tekst o redukciji se svodi na jednu prostu činjenicu. Kalorijski unos mora biti manji od kalorijske potrošnje. Tj mora postojati deficit. I to je jedina jednostavna stvar u vezi mršavljenja. Sve, apsolutno sve ostalo je toliko kompleksno i individualno, da zauzimanje tog superiornog i nadmoćnog stava (tipičnog za one koji problem viška nemaju, realno) da “samo treba jesti manje” čini više štete nego koristi, jer svu odgovornost i krivicu svaljuju na disciplinovanost pojedinca.

Bullshit. Monumentalno sranje.

E pa, vidite, nije sve tako jednostavno. Pisala sam vam ranije da je motivacija sranje, potencirajući da je disciplina ta koja odnosi prevagu. To i jeste tačno. Ali ne možeš ni da se osloniš samo na disciplinu. Jedan od momenata koji mi je porušio Sneška nedavno je bilo predavanje dr Traci Mann, psihološkinje specijalizovane za problematiku mršavljenja, koja je problem sa disciplinom objasnila otprilike ovako: ako rešiš da spremaš ispit, možeš da planiraš da učiš 15 sati dnevno, i da u tih 15 sati dnevno imaš 10 distrakcija. Da ustaneš da proveriš mejl, da odgledaš neki YT video, da izađeš na kratko na kafu… I da se planiranih 15 sati svede na 10. OK. I iza tih 10 sati će ostati neki rezultat, naučićeš barem nešto. Ali ako si na sastanku i neko te ponudi krofnama 15 puta, ti 14 puta možeš da odbiješ, a 15. put da poklekneš i pojedeš tu krofnu. Taj 15. put kada poklekneš će momentalno anulirati tvoju prethodnu disciplinu. Eto zašto ne smeš da se oslanjaš isključivo na to.

A već sam pisala i o tome da kada jednom kreneš sa dijetom i odrediš sebi deficit, te brojke sa kojima radiš nisu ništa drugo nego polazna tačka i projekcija, jer ne nikada ne možeš sa sigurnošću da znaš ni koliko si tačno pojela, a ni koliko si tačno potrošila kalorija. Kako će tvoje telo da metaboliše koju namirnicu je potpuno individualizovano. Šta će da se svari, a šta samo da projuri kroz tebe takođe (uticaj crevne flore).

I to je samo jedan deo priče. Hormoni; leptin, grelin… daleko je lakše držati dijetu ako ne osećaš glad. Daleko je lakše izbaciti određenu grupu namirnica ako ne osećaš craving za njom. Daleko je lakše hraniti se zdravo kada imaš primanja koja to omogućavaju. Daleko je lakše biti disciplinovana ako nemaš pekaru preko puta ili ako ne živiš u porodici gde se jede domaćinski i spremanje hrane nije u tvojoj nadležnosti. Nisi hrabar ako se u startu ne bojiš.

Uostalom, ovaj grafikon je verovatno odlična ilustracija koliko je to sve komplikovano. Da, u osnovi je lako. “Jedi manje, debela”. Ali kada otvoriš haubu, vidiš čitav niz isprepletanih elemenata koji se međusobno prožimaju. Ako zapostaviš sve elemente individualne i društvene psihologije, fiziologije i endokrinologije, fizičke aktivnosti, kao i njene dostupnosti, kao i socio-ekonomski aspekt ishrane (primanja, status, okruženje, navike…), i sve svedeš na “jedi manje, debela”, onda si… well…. plitka kao potočić.

Svest o tome je i razlog zbog čega nisam, niti ću ikad promovisati kreš-dijete nakon kojih ćeš momentalno vratiti sve izgubljene kilograme i pritom se osećati kao govno, jer eto, “dijeta je bila super, ali ja nisam bila dosledna”.

Ne seri. Nisi ti problem; problem je dijeta. Doduše, jedina tvoja krivica je možda što dijeti pripisuješ magična svojstva. Hajde da je ogolimo: to je privremeno stanje tokom kojeg gubiš na masi. Kada dijeta prestane, dolazi do stabilizacije težine. Svi mi imamo svoj opseg “zdrave” težine; on obično iznosi 5-8 kg. I kada se nalazimo u tom opsegu, osećamo se optimalno.

Kada tokom dijete dođemo do svog “istorijskog minimuma”, od fundamentalnog značaja je da shvatimo i kao činjenicu prihvatimo to da ta težina nije naša (osim ako ne govorimo o ljudima koji su morbidno gojazni). Čest problem koji viđam kod devojaka je da, kada jednom smršaju i uvuku se u manji konfekcijski broj, čine sve što mogu da više nikada ne kupuju veći broj, jer je to ravno porazu. “Jao, ugojila sam se!” Nisi se ugojila, već je ta težina bila nerealna. Primera radi, počela si dijetu u aprilu. U junu si bila 10kg lakša. U julu si teža 2kg nego u junu. Ne, nisi se ugojila, već si smršala 8kg. Kontaš?

I ajde sad, koji je zaključak ove priče? Da je sve protiv tebe? To smo već apsolvirali.

Zaključak je da moraš da se pomiriš sa sobom. Pazi, ne kažem da se pomiriš sa svojom težinom. Ovo nije glupavi blanko-savet, jer ja zaista ne znam kako izgledaš. Kažem da moraš da se pomiriš sa time da je težina fluidna. Nemoj da se fokusiraš na jednu brojku na vagi, fokusiraj se na zdravlje. Trudi se da se hraniš pametno, da se krećeš više, da spavaš kvalitetno, da držiš stres pod kontrolom. Daj svom telu ono što mu treba. Tek onda će telo početi da sarađuje sa tobom čak i na planu estetskih ciljeva, dokle god su realni.

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *