Zapuši nos i… ?

Pre par nedelja, u žurnalu Ćelijskog metabolizma (da, toliko sam dokona), objavljena je izuzetno zanimljiva studija o uticaju čula mirisa na metabolizam. Pun tekst možete pronaći ovde, a ovde ću samo ukratko o čemu se tu radi.

Naime, u studiji iza koje stoje Katedra za molekularnu i ćelijsku biologiju Medicinskog instituta Howard Hughes, Univerzitet u Kaliforniji, Institut Max Plank u Kelnu, kao i Centar za endokrinologiju, dijabetes i preventivnu medicinu pri Univerzitetskoj bolnici u Kelnu (ok, ispunila sam fond reči za ovaj tekst, sad ‘ladno ne moram ni da pišem dalje heh), rešili su da ispitaju u kojoj meri čulo mirisa utiče na metaboličke parametre, pre svega termogenezu i aktivnost beta-adrenergičkih receptora u belom i smeđem adipoznom tkivu i lipolizu koja je posledica aktivnosti istih.

Znam da ovo zvuči kao terminološka masturbacija, ali bitno je. Sigurno ste čuli za onu floskulu “ubrzavanje metabolizma?” Kada se govori o tome, obično se misli upravo na termogenezu i lipolizu. Termogeneza, kao proces stvaranja toplote, tj sagorevanja i lipoliza, kao proces degradacija lipida, tj masnoća. No, da skratim priču.

Kako to obično biva, stradali su glodari, koji su podeljeni u dve grupe. Pored kontrolne, tu je bila grupa kojoj su hemijskim putem oštećeni olfaktorni neuroni, tj neuroni odgovorni za čulo mirisa (ako baš vas zanima kako su to radili – injekcijama toksina difterije. I ne, nemojte to pokušavati da uradite kod kuće.) Nakon toga, posmatrali su promene do kojih je došlo tokom normalnog hranjenja, kao i promene do kojih je došlo tokom povećanog unosa hrane (“masa je mama” heh). Ono što je zapaženo je da su miševi sa “oštećenim” olfaktornim neuronima (kod kojih je na taj način izazvano stanje hiposmije, tj smanjenja osetljivosti čula mirisa) značajno izgubili na masi, naročito u pogledu masnog tkiva, dok je procenat LBM, tj mišičnog tkiva ostao nepromenjen. Takođe, tokom faze pojačane ishrane, hiposmični miševi su se gojili daleko manje nego kontrolna grupa. Ukratko, miševi su postali šlank.

E, sad, ne bih se prevše upuštala u objašnjavanje zašto je to tako. Otprilike, smanjeni čulni input kada je miris u pitanju, doveo je do naglašenog i produženog simpatetičkog odgovora kroz povećanu signalizaciju beta-adrenergičkih ćelija, što je doprinelo povećanoj lipolizi i termogenezi u masnom tkivu.

Znate ono kada imate nazeb, pa vam je zapušen nos, često ne osećate ukus hrane, pa smršate? E, ovo nema nikave veze sa tim. Kod nazeba, gubitak čula mirisa i ukusa doprinosi smanjenju apetita, zato i dolazi do mršavljenja. Kod hiposmičnih miševa, apetit je ostao. Energetski unos je ostao i kakav je bio pre ablacije olfaktornih neurona.

Čisto da ponovim još jednom, da ne bude neke zabune. Zlatno pravilo da je energetska potrošnja veća od energetskog unosa neophodna za gubtak mase i dalje važi. Drkuckanje sa olfaktornim neuronima nije izmenilo ni apetit, ni količinu unete hrane, niti je uticalo na vrstu hrane koju su miševi papali. Sa strane kalorijskog inputa, dakle, sve je ostalo isto. Ali, upravo taj nedostatak mirisa (koji je okidač za milion drugih procesa vezanih za proces odabira hrane, apetita, varenja i očigledno, kasnije utilizacije hranljivih materija) je ono što je kod miševa “odvrnulo” dugme za ubrzavanje metabolizma do kraja.

Što se tiče implikacija ove studije, veliko je pitanje koliko je ovo primenljivo na ljudima. Rezultati do kojih se došlo pokazuju moguću primenu na polju prevencije dijabetesa i insulinske rezistencije, ali što se tiče lečenja gojaznosti…

Hajde da pričamo iskreno. Kada bi vam neko rekao, “evo, našli smo način da smršate, ali da zauzvrat izgubite čulo mirisa”, da li biste pristali na to? Pazite, pričamo o scenariju po kojem vas parče pizze ne bi ugojilo (barem ne u značajnoj meri), ali da li je uživanje u takvom obroku uopšte moguće ako ne možete da osetite miris origana, sira, divnog glutena? Jbg, to nije život. To nije hedonizam. Nemoguće je imati kompletan doživljaj i uživanje u hrani, ukoliko “slika nije kompletna”, ukoliko fali makar jedan čulni stimulans. Miris pizze u pećnici. Loženje dok gledate kako vam je konobar donosi. Osećaj kako se kora polako uvija pod vašim prstima dok taj magični trouglić prinosite usnama i, najzad, prelepi osećaj dok zubima odvajate zalogaj i dozvoljavate divnim ukusima da vas potpuno obuzmu? Dobro, prestaću.

Ali, dobra strana svega je što ne morate da eksperimentišete sa injekcijama toksina. Probajte da dišete na usta ceo dan, da u potpunosti isključite nos iz jednačine. I izdržite tako nedelju dana. Vidite da li ima rezultata.

Ja svakako neću. Kad je hedonizam, neka je hedonizam do kraja. 🙂

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *