“Pretty” hurts…

Evo napokon i jednog teksta koji neće naići na odobravanje i aklamaciju velikog broja čitateljki, jer 1) ili ću ponoviti nešto što već znaju, a svesno ignorišu ili 2) saznaće nešto novo što im se neće dopasti jer nije u skladu sa onim što se smatra ženskim jevanđeljem kada je imidž u pitanju.

No, kako je ovo moj blog i na prvom mestu mi je uvek dobrobit čitateljki, napisaću par redaka o tome kako zarad mode i nečega što je nametnuto kao lepo, ne samo da naš organizam stavljamo pod ogroman stres, već u nekim slučajevima rizikujemo i ozbiljne posledice.

Ne, neću da pišem o tangama i g-string gaćicama, jer ako vam nije jasno da to baš i nije otpimalno za zdravlje vaše uro-genitalne regije onda… ništa, jebiga. Pisaću o tri stvari koje su od značaja meni, kao nekome ko u teretani ima posla sa ženama.

Prvo – štikle. Nije baš najjasnije otkud štikle uopšte. U nekim starovekovnim kulturama, nosili su ih bogataši i buržuji, iskompleksirani zbog svoje male visine, kako bi se isticali u odnosu na sirotinju. U orijentalnim kulturama, obično se povezuju sa konkubinama i robinjama u haremu. U formi u kojoj danas postoje, vezuju se za Katarinu de Mediči, koju je cepao žešći kompleks zbog Diane de Poatje, ljubavnice njenog supruga, francuskog kralja Anrija, koja beše visoko čeljade. No, to nije bitno. Bitno je da su danas neizostavan deo ženske obuće, te da se od žena očekuje ne da ih nose samo u svečanijim prilikama, već i na poslu.

Pristalice štikli će momentalno svaki atak na njihove miljenice protumačiti kao blasfemiju, ali zastanimo na trenutak. Pored više nego logičnog pitanja koliko je zapravo normalno hodati kroz život na prstima, u položaju koji je sve, ali nikako prirodan; daleko bitnije je pitanje da li su zdrava kolena i kičma manje bitni od hoda koji ističe stas?

Krenimo redom: by design, povećava se direktan pritisak na pete, koji se prenosi na kolena. Donji deo leđa instiktivno biva pomeren napred, kako bi se održao balans, što stvara dodatnu tenziju na duboke mišiće karlice i donjeg dela leđa. Najzad, opet ravnoteže radi, gornji deo kičme biva “pomeren” ali nazad, što možda deluje lepo estetski, jer grudi dolaze do izražaja, ali ne zaboravite da to nije prirodan položaj kičme.

Rizici? Lumbalna sponidilolisteza, tj lagano iskliznuće jednog pršljena u odnosu na drugi. Stenoza u donjem delu kičme. Grčevi u listovima i nogama. Metatarzalgija (bol u peti koji može postati hroničan). Skraćivanje Ahilove tetive. Rešenje? Ako baš morate da furate štikle, ograničite na par sati dnevno i to štikle do 5-6cm. I da, izbegavajte cipele koje su previše špicaste. Rizikujete neurološka oštećenja.

Bonus: japanke nisu za svakodnevno nošenje. Ne zanima me koliko su lepe. One su za putanju od tuša do sobe ili od bazena do peškira. Nemaju apsolutno nikakvu anatomsku potporu za svod stopala, a ukoliko dugo hodate u njima, čvrsto ih “držite” nožnim prstima kako vam ne bi spale. Sve to predstavlja dodatno opterećenje za celo stopalo.

Idemo dalje.

Uske skinny farmerice. Da, znamo, divno ističu našu liniju, još ako smo naporno vežbale u teretani i imamo šta da pokažemo. Međutim, utiču loše na cirkulaciju. Postoje indicije da mogu da doprinesu pojavi varikoznih vena. Sprečavaju kožu da diše, što može predstavljati problem u uro-genitalnoj regiji (gljivice, anyone?) Posredno mogu da izazovu bol u donjem delu leđa jer ograničavaju slobodu pokreta. Ukoliko nisu dovoljno elastične u stuku, mogu otežati normalan proces varenja, što za posledicu ima gorušicu, refluks. Najzad, postoji jedno neurološko stanje koje je postalo izuzetno često u poslednjih nekoliko godina (toliko da poprima razmere epidemije), a to je meralgia paresthetica, tj osećaj peckanja, utrnulosti ili žarenja po površini kože na spoljašnoj i prednjoj strani butine.

Ne znam, ja sve nekako mislim da je logično da čovek ne nosi nešto u čemu se ne oseća udobno, ali hej, ta pravila za žene očigledno ne važe. Jer onda ne bi nosile skinny farke, šetajući na špicastim cipelama sa visokim štiklama…. mada, još nešto fali…

Ah, da. Steznici.

Opet se vraćamo na prethodni pasus. Koliko je logično da čovek nosi nešto u čemu se oseća neudobno i izgleda neprirodno? U ovom slučaju, cena je otežano disanje, slabljenje abodminalnih mišića, poremećaji u varenju (gorepomenuti refluks i gorušica), ali i povećana kompresija na unutrašnje organe, počev od rebara i pluća, pa do creva. Mislim, vama je valjda jasno da kada stisnete taj steznik do maksimuma, svi ti organi nemaju gde da odu, nego gore i dole? Iako smo danas daleko od korseta iz viktorijanskog perioda koji su pravljeni od tvrdih materijala i koje nikako niste moge da obučete same, već uz asistenta, rizici po zdravlje i dalje postoje.

Znam da će sve ovo što sam napisala imati malo do nimalo uticaja na vas, ali učinite mi uslugu i naredni put kada se obučete tako da budete “visually appealing”, pogledajte se u ogledalo i postavite sebi tri prosta pitanja. Da li mogu da potrčim u ovome ako budem morala? Da li mogu da se sagnem u ovome? Da li mogu da dišem punim plućima?

Jedno “ne” je povod da se malo zamislite. Dva “ne” su već razlog za brigu. Tri… da li je zaista vredno toga?

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *