Moj crni pas

Već neko vreme se spremam da napišem tekst o depresiji. Tj, o pozitivnom uticaju vežbanja na depresiju. Ali to je dosadno. Mogu da vam pobrojim gomilu studija koje pokazuju blagotvorno dejstvo fizičke aktivnosti na kontrolu depresije, ali čemu? Lične priče su uvek daleko interesantnije od suvoparnih grafikona i statistike, kohortnih studija i pajčartova. Zato sam i toliko odugovlačila sa ovim tekstom, jer na neki način govori o meni. O mom doživljaju depresije. I o stvarima koje su lične. Baš lične.

Kontam da je depresija reč koja se prilično lako mulja po ustima u svakodnevnim razgovorima. Ljudi svakodnevno “padaju u depresiju” kada pročitaju vesti sa dnevnopolitičke scene. Kada im omiljeni lik u seriji nastrada. Kada im izgubi omiljeni klub. Kada im Twitter crush iskulira menšnles (oni koji nemaju pojma šta je Twitter su sad u fazonu “zovite popa da istera đavola iz ove, priča čudnim jezikom”). Kada ostanu bez posla. Izgube dokumenta. Kada im se dogodi bilo šta loše.

Depresija je… nešto mnogo dublje.

To nije tuga izazvana nekim ružnim događajem koju isplačeš za dan-dva-tri i budeš okej. Nije ni neobjašnjiva potištenost i emotivnost koju PMS često ume da donese, i koja ubrzo nestane.

Depresija je nešto drugo. I bilo bi previše pretenciozno sa moje strane da uopšte pokušam da taksativno navedem šta to jeste depresija, jer se mi koji je imamo, sa njom nosimo na svoj način i doživljavamo je na svoj način. I pošto je ovo moj blog, mogu da pišem samo iz sopstvenog iskustva.

Neke tuge su drugačije od drugih. Ne pojave se iznenada, kao da neko pritisne dugme. Predosećaš ih, kao što možeš da osetiš auru migrene. Čerčil je depresiju opisao kao velikog, crnog psa. I baš tako i izgleda. Osetiš kako te taj pas prati, kako ti se približava. Polako, ali sigurno. Duboko udahneš, jer znaš da nema bežanja od njega. I tu negde kreće očaj.

Prvo, ta neshvatljiva i duboka tuga, toliko jaka da te parališe. Ne vidiš boje, ne čuješ muziku, ne vidiš svrhu. Sve deluje beznadežno i potištenost počinje da se navlači na svaku tvoju misao, kao kada se katarakta navlači na oko. Svet posmatraš drugačije.

Tvoj svakodnevni život postaje drugačiji. Stvari koje te inače bole, sada bole još više; u glavi repriziraš svaku ružnu stvar koja ti se ikada dogodila u životu, i sebe posmatraš iskrivljeno do te mere da se stvarno i iskreno pitaš da li bi ovaj svet bio bolje mesto da te nema. Razmišljaš o mračnim stvarima, relativizuješ život jer u njemu ne vidiš svrhu. Nikada nisam otvoreno razmišljala o suicidu, a kako me alkohol i narkotici nikada nisu privlačili, autodestruktivno ponašanje bih tražila u esktremnim sportovima, nespavanju… A kao da često ekstremni uslovi radnog mesta nisu dovoljni, neretko bih pribegavala nesmotrenom ponašanju dok sam na poslu jer imaš tu ideju da ti se “ionako ništa ružno neće desiti jer bi to bilo isuviše lak način da taj bol koji osećaš nestane, a to tako ne ide”.

Tu je onda i neizostavno zatvaranje u sebe. Ne želiš nikoga da pustiš u svoj mračni svet u kojem se osećaš tako ranjivo i ne želiš nikoga da opterećuješ time jer se ionako osećaš kao beskorisni teret i kao nešto bez čega se može i u normalnim okolnostima, a ponajviše u ovakvim stanjima. Trudeći se da zaštitiš bliske i drage ljude od svoje sjebanosti, na trenutak ti kroz glavu prođe pomisao da ih možda tako povređuješ jer ih držiš na distanci, ali onda te taj crni pas ubedi da je svima njima bolje bez tebe. I da to tako treba. I onda se osetiš jadno i nemoćno i počneš da se samosažaljevaš. A usamljenost postane toliko jaka i dominantna da osećaš kako ti se srce kida na komade samo od sebe, tek tako.

Znate onu instant smućkaj-pa-prospi psihologiju tipa “kakve su ti misli, takav ti je život?” To ne pomaže. Ne možeš depresivcu reći “kada se osećaš tužno, nemoj biti tužna, nego radi stvari koje te čine srećnom?” Pa ne. Ništa te ne čini srećnom. Apsolutno ništa. Stvari koje su ti nekada pričinjavale zadovoljstvo, sitni mali rituali koji bi ti izmamili osmeh na lice? Ništa. Kao onaj tumbleweed koji bi vetar odneo u kadru nekog western filma. Ništa te ne dotiče. Ni muzika, ni serije, ni filmovi, ni druženje, ni hrana, ništa. Pretvoriš se u jedno veliko “štagod” koje prezire sebe iz dna duše jer je tako slabo i slomljeno iznutra.

I to nije jedno popodne. Ili jedan vikend. To traje danima. Nedeljama. I sve vreme dok se senka velikog crnog psa nadvija nad tobom, ti moraš da budeš funkcionalna. Ne možeš sebi da priuštiš da se izoluješ negde na nekoliko dana dok ne prođe. Ne. Izlaziš iz stana i stavljaš masku “normalne” osobe, komunikativna si, efikasna u poslu, profesionalna. Glumiš da si super. I to radiš tako dobro da ubediš sve oko sebe da si super. A zapravo se raspadaš. I ponekad zaista dođe taj trenutak kada pomisliš da bi bilo bolje da te nema.

via GIPHY

Ali onda dođe i trenutak kada udahneš duboko i izađeš iz svlačionice. Na podu te čeka šipka sa tegovima. I u tom trenutku, jedino u tom trenutku, osetiš se snažnom i jakom. Osetiš se živom. Zajebi crnog psa. 100kg gvožđa je uvek 100kg gvožđa. Sve oko tebe, ceo tvoj život može da se kruni i raspada; da puca po šavovima. Depresija može da te šamara svom snagom, da ti ne da san ili da ti ne da da ustaneš iz kreveta. Depresija može da ti poruši sve u “stvarnom” svetu. Da učini da se osetiš kao govno. Ali ovde u teretani važe druga pravila. I ta pravila postavljam ja. I ta pravila od mene zahtevaju da danas budem jača nego što sam bila juče.

I da, kada se taj trening završi, ponovo ću se vratiti dobrom, starom bedaku. Ali kada se taj crni pas umori od mene i kada reši da me pusti da udahnem vazduh, biću snažnija nego što sam bila. Psihički, fizički, mentalno. I ustaću iz knock-downa, praviti se da se ništa nije dogodilo, nastaviti dalje… sve dok ponovo ne osetim kako se približava. I onda ću udahnuti duboko, baš kao i na početku ovog teksta i grčevito se držati za šipku dok oluja ne prođe.

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *