Antinovogodišnji

Već nekoliko meseci se nakanjujem da napokon objavim novi tekst na blogu. I stvarno, drafts folder mi je prepun, ali taman kada rešim da sa svim tim pisanijima uradim nešto konkretno i objavim ih, žestoko se smorim, jer sve to o čemu bih pisala na momente deluje trivijalno i bespotrebno. A i onda kada krenem da analiziram to što napišem, skapiram da apsolutno sve što napišem može da se relativizuje do besmisla i onda, kao, čemu sve to?

Biće da nisam tipičan fitness-bloger, jer je ovo doba godine naročito inspirativno za tu nišu. 1. januar, novi početak, new year – new me (već je 10 dana prošlo, kako ide taj projekat?), “od ponedeljka dijeta” (ok, nismo rekli kog ponedeljka, a uostalom, još uvek je sezona praznika. Srpska Nova godina, pa Sv. Sava, pa… Dan ustanovnosti?), “od 1. uplaćujem teretanu” (uplati 3 meseca odjednom jer entuzijazam, ode dva puta), “eliminišem hidrate iz ishrane” (i to bukvy; eliminiše ih sa police i premešta u stomak dok joj ne bude muka), “više ću da se krećem” (pogleda kroz prozor na maglu i smog, pa pogleda na krevet, pa opet pogleda napolje, pa opet na krevet – hej, eto ga workout za vrat, dovoljno).

I sad bi bilo baš zgodno da ja, jel’te, kao neko iskusan, sa čitaocima bloga podelim par saveta kako da se pridržavaju zacrtanih ciljeva u 2018. godini.

Pa ne ide to tako.

Lako je naložiti se na nešto. Entuzijazam je kao bonus koji dobiješ na početku neke igrice. Iz njega se rađaju promene.

previše lenja da odradi ovo na računaru, ali ne toliko lenja da se iscima i nacrta. cenite to. -.-

Fizika nas uči da je inertnom telu daleko teže da se pokrene nego onome koje u sebi već sadrži kinetičku energiju. Daleko će lakše biti osobi koja je inače fizički aktivna da krene na treninge, nego nekome ko radi od 9 do 5 za računarom i posle se zavali na kauč i bleji.

Onda sledi patnja. Patnja zbog toga što baš ne možeš svaki dan da jedeš džank hranu u količinama na koje si navikla. Patnja što imaš upalu mišića nakon prvog treninga. Patnja na samom treningu zato što je vežba teška. (evo papirna maramica, saosećam sa tobom). Patnja što se znojiš i stenješ (not in a good way) u teretani, umesto da gledaš 324523. novogodišnju reprizu “Ludih godina” (kao da neće ponovo pustiti ceo serijal za cca godinu dana).

verbana higijena, ppl. važno je. hešteg lude godine

I onda dođe do onog trenutka kada patnja poklopi entuzijazam i moraš da biraš da li ćeš da se osloniš na disciplinu i guraš dalje, uz neminovnu nelagodu koja je uvek tu (doduše, nekad manje, nekad više prisutna) ili ćeš da kažeš “zajebi ti sve ovo” i odustaneš.

Evo je moja poenta: ako tvoja želja za promenom ima koren u zdravim motivima, biće ti daleko lakše da istrpiš “bol discipline” iz kojeg se rađa navika. A rađanje navike je ono čemu trebaš da stremiš. Ne rezultatu.

Jer, da se ne lažemo; sva je prilika da nikada nećeš biti 100% zadovoljna i da ćeš uvek težiti boljem. Ovo sam namerno stavila u italic font, jer to šta neko smatra boljim, to je potpuno subjektivna stvar i u to ne bih želela da ulazim. Navika je ono što je bitno, jer ima trajan karakter i način na koji te menja ostavlja daleko trajnije rezultate od neke instant-pogibije u vidu spartanskih treninga po 5 sati dnevno na 800kcal. A viđala sam i gore slučajeve. Žene su fanatici.

But I digress.

Patnja je neminovna. I sama znaš: kada ti neko obeća rezultate bez muke, to je sranje. Mora da bude muke. Na redukcionoj dijeti ponekad moraš da budeš gladna (ako je dijeta dobro koncipirana, minimalno). Na dijeti za dobijanje mišićne mase, ponekad moraš da jedeš i kada ti se ne jede. U teretani mora da bude teško i da predstavlja izazov. Jebiga. Ali dobra vest je to što stvaranjem navike, gorepomenuta patnja više ne pada toliko teško, jer predstavlja dobrodošao bol; bol koji transformiše i jača.

I poseban nivo patnje je to što ti, zapravo, ne moraš da trpiš sve to. Možeš da odustaneš u svakom trenutku. I to nije nužno loše, jer ti pokazuje da ta promena nije tvoj prioritet. I to je sasvim ok.

Umesto što gledaš druge i u njima tražiš inspiraciju, zagrebi malo po svom srcu, čeprkaj malo po svojoj duši i vidi šta je to što te zaista čini srećnom. Šta je ono što stvarno želiš. A onda vidi šta je ono što duguješ sebi, u smislu kvaliteta života i zdravlja. I onda pronađi zdrav balans između te dve stvari.

Neću nikoga da teram da ide u teretanu. Niti da se hrani kako se ja hranim. Nismo svi isti… Ali se pokreni barem malo. Barem malo se potrudi da svom telu kroz hranu daš nešto što će ono znati da ceni. Vitamine, minerale, vlakna… Odmori se kada je vreme za odmor. Spusti taj mobilni telefon dole i sklopi oči kada je vreme za spavanje.

Pazi na sebe. Neka ti to bude novogodišnja odluka.

Pass it on!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.